Izvor: Politika, 09.Jul.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski mentalitet
Bojan Jovanović: „Prkos i inat”, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
Bojan Jovanović (1950), etnolog iz Niša, pesnik i filmski režiser, svojom najnovijom knjigom „Prkos i inat” nastavlja svoje istraživanje srpskog nacionalnog identiteta, u stalnom pokušaju da ustanovi koja je to crvena nit koja povezuje stanovnike Sombora sa onim iz Bujanovca, da li postoji zajednička psihološka osnova u strukturi jednog Užičanina i Piroćanca. Ova knjiga je nastavak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovih ispitivanja intimne psihološke strukture stanovnika ovih prostora i logični nastavak ranije objavljene „Karakter kao sudbina” i „Duh paganskog nasleđa”, te u četrnaest eseja razmatra sveobuhvatno teme koje još uvek muče srpsku etnopsihologiju. Sem dva eseja, koji su posvećeni prkosu i inatu, nabrajamo na preskok nekoliko ostalih: problem postojanja srpske tuge i melanholije, kulturu žrtvovanja i samožrtvovanja, udvorništva, psihološku strukturu ustaničkih vođa, kao i problem (ne)postojanja kulturnog obrasca.
U uvodnom delu knjige jasno je naglašen kritički stav B. Jovanovića prema osnivačima naše nacionalne etnopsihologije, posebno prema Jovanu Cvijiću i Vladimiru Dvornikoviću. Ukazano je da su neke njihove postavke – posebno o postojanju jugoslovenske nacije, te o dinarskom tipu kao njegovoj biološkoj i psihološkoj bazi – bile pod snažnim uticajem tadašnje vladajuće ideologije, tj. aktuelne političke ideje o postojanju „trojednog naroda”, što se može razumeti kao posledica društvene klime koja je vladala pre (za Jovana Cvijića) i posle Prvog svetskog rata (za Vladimira Dvornikovića), te velikim žrtvama koje je srpski narod prineo na oltar jedne ideje za koju se jasno naziralo da je „veličanstveni promašaj”: jugoslovenska nacija.
Osnivači naše etnopsihologije su pomalo nekritički opisivali dinarski tip: vitak, elastičan, montanjar, zadovoljan malim, dobar ratnik, izdržljiv u naporima, sa naglašenim verbalnim kapacitetom, brzomisleći, snažne imaginacije. Oni su, a posebno J. Cvijić, ukazivali i na brojne mane dinaraca, koje su ih činile nezaobilaznim faktorom u svim istorijskim turbulencijama koje su zadesile srpski narod u poslednja dva veka – brzo donošenje odluka, fanatično oduševljavanje za neku ideju i njeno brzo nekritičko prihvatanje, te isto tako brzo i odustajanje, nestrpljivost, povlačenje pred teškoćama. Dinarac je idealni tip za bune i revolucije, ali za strpljivo građenje države i njeno vođenje znatno je pogodniji moravski tip: staložen, pomalo spor u odlukama, koje sprovodi u delo, bez obzira na brojne prepreke, ne odustaje brzo pred teškoćama, postojanih ideoloških uverenja. Na žalost, dinarci su često istom žustrinom i rušili a i pokušali da grade državu, što je imalo i svojih kobnih posledica.
Bojan Jovanović veruje da je postojanje tuge i melanholije posledica dugovekovnog iskustva srpskog naroda, te posledica brojnih bitaka, koje su ga pogađale od srednjeg veka do danas. Za mene lično to pitanje ostaje otvoreno, jer me kliničko iskustvo navodi na zaključak da mi nismo ni više ni manje depresivni (ili melanholični) od drugih naroda koji su imali daleko mirniju istoriju.
Najzad, verovao sam da znam dosta o dvema rečima koje čine naslov ove knjige. Pogrešio sam: B. Jovanović pomno ukazuje na korene i karakteristične razlike između inata i prkosa:
„...razlika između prkosa i inata zasniva se na razgraničenju pozitivnog i negativnog značenja suprotstavljanja... mogućnošću da se prkosi smrti, potvrđuje se život, dok se inaćenjem sa životom poništavaju njegove osnovne vrednosti... prkos je vrlina, a inat je porok...”
Svi oni, koji bi želeli da saznaju nešto više o našoj najintimnijoj prirodi i psihološkoj strukturi, te oni koji tragaju za odgovorom „šta nam se ovo i zašto dešava” trebalo bi da uzmu ovu knjigu u ruke: kada je pročitaju, mnoge nejasnoće našeg ponašanja biće im razumljivije.
Vladimir Adamović
[objavljeno: 10/07/2009]
