Izvor: Politika, 14.Avg.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snežo, budi nam kuma
Mladi Donje Toponice i Donje Trnave kod Niša pozvali ministarku omladine da krsti parkić koji su napravili na mestu divlje deponije. – Trenutno snimaju film o životu na selu
Donja Toponica, Donja Trnava – Oni nemaju kablovsku televiziju, digitalnu centralu, kanalizaciju, jeftin prevoz do Niša, kafić niti diskoteku, kada padne kiša nemaju ni telefonsku vezu, a neko ni struju, ali zato imaju divlju deponiju jer niko ne odvozi smeće. Zapravo, prošlo vreme. Imali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su je. Sada imaju park. Jer uz sve što nemaju, oni imaju ogromnu količinu volje i snage da promene svet.
Milan, Ivan, Ivana, Jovana, još jedan Milan, Sandra, Nemanja, Ana, Tomica, Nikola, Andrija, Teodora, i da ne zaboravimo osmogodišnje Janu i Matiju, članovi su neformalne grupe „Kobra“, koja je na konkursu Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije osvojila prvu nagradu za najbolju lokalnu omladinsku akciju pod nazivom „Oboji zeleno“. „Kobra“ ima 25 članova i 50 volontera iz Donje Toponice i Donje Trnave. Granica između ova dva sela sa oko 1.000 stanovnika na tačno pola puta između Niša i Aleksinca ne postoji. Išetaš iz dvorišta u Toponici i već si u Trnavi.
– „Kobra“ su zapravo svi stanovnici sela, od osam do 108 godina. Nastali smo iz nekadašnjeg karate-kluba, istog naziva, 2007. godine. Jer, kada se 2005. ugasio klub i otišao trener, zamro je i život u selu – priča Milan, predsednik, inače zvanično najbolji aktivista Srbije za 2010. godinu, dok sedimo okruženi momcima i devojkama u majicama zelene (kao priroda) i žute (kao radost) boje. U ovom renoviranom Domu kulture koji su, naravno, oni sredili radeći tri meseca dan i noć, uz put učeći šta je gletovanje, uvođenje struje, hoblovanje i građevinska dozvola, impresionira količina energije i znanja na malom prostoru. Sedimo uglavnom sa apsolventima i to arhitekture, novinarstva, ekonomije, medicinske biohemije, elektronike, tu je i diplomirani inženjer arhitekture, vojno lice, student više medicinske, dva srednjoškolca... Svi se znaju od detinjstva, odrasli su zajedno, a onda su zbog školovanja otišli na razne strane i sad su se ponovo okupili oko ideje zaštite životne sredine i povratka mladih na selo.
Kada smo se dogovarali za dolazak, jedva smo uspeli da ih pronađemo. Objašnjavaju da trenutno rade na novom projektu uz pomoć Fonda za otvoreno društvo pod nazivom „Život na selu danas“, pa se često događa da im mobilni telefoni nisu dostupni. Pošto im je cilj i da promovišu zdrav život, sela obilaze – biciklima.
– Obići ćemo stotinak sela, sigurno. Obično najavimo preko lokalnih medija da naš biciklistički karavan stiže, ali često je problem što ima takvih sela u kojima nema ni radija ni televizora, niti struje. Uglavnom u njima žive stari, preko 80, 90 godina, mnogi su nadživeli svoju decu, unuci ih ne obilaze. Ivana je čak i plakala slušajući te priče. Neki nisu znali ni u kojoj državi žive, spominjali su Tita i Miloševića, pričali da su zabrinuti što će da se otcepi Makedonija ili Crna Gora. Film će biti prezentovan javnosti Srbije – pričaju Milan, Ivan i Ivana.
Najveći problem mladih u ovom kraju je nezaposlenost, a muku muče i s prevozom, što je bila noćna mora tokom školovanja. Jer onaj jeftin autobus koji košta 60 dinara (beogradskog prevoznika) ide samo nekoliko puta dnevno, a onaj od 150 dinara svakih sat vremena. Poslednji polazak iz grada je u 21 čas, dakle ništa od izlazaka.
Kažu da im roditelji dosta pomažu, ali da i dalje nailaze i na nerazumevanje kod starijih meštana jer ih doživljavaju kao komunalno preduzeće, pa su česti telefonski pozivi tipa kada ćete da dođete da pokosite travu i bacite đubre. A reč je o njihovom dvorištu!
Prošle godine su organizovali i letnji kamp „Hajde da provedemo raspust u školi“, imali su 14 tematskih radionica, o sportu, zdravom stilu života i životnoj sredini, u više sela, a u njihovom Domu kulture rade sekcije za folklor, karate i stoni tenis. S vremena na vreme čiste Moravu i obe pritoke, što je Sizifov posao. Pošto će tek od septembra krenuti odvoženje smeća iz sela, đubre koje sakupe zapale pa zatrpaju ili odvoze do najbližeg kontejnera u gradu.
Iskreno smo bili iznenađeni kada smo shvatili da, uz sve ovo, nisu „sredili“ jednu deponiju, već zapravo – dve. Prvo su nam pokazali nagrađeni parkić, a onda nas odveli stotinak metara dalje, do izlaza iz sela.
– Ovaj projekat smo upravo završili. I ovde je bila deponija, na oko 20 ari, ništa se nije videlo od đubreta. Izgradili smo tri letnjikovca koje smo nazvali Sneža, Neni i Irina, postavili česmu i napravili teren za odbojku na pesku. Organizovali smo i aukciju stvari nađenih na deponiji. Bilo je tu svega, od tanjira i cipela do kasete Šabana Šaulića. Naravno da niko nije ništa kupio – pričaju nam kroz smeh. Sada se ovde okupljaju i uveče jer su najbliži kafić i diskoteka udaljeni 15-ak kilometara.
– Uaaaaaaaa – prolomilo se odjednom iz dvadesetak grla prekidajući priču. Pored nas je protutnjao autobus „Nišekspresa“ podižući oblak prašine.
Aha, to je onaj skupi.
– Jeste – klimaju glavama. – Pomozite nam, stavite to u tekst.
Onom drugom mašu, a vozač otpozdravlja.
Dok nas ispraćaju, pokazujući betonski prilaz parku za invalide (isti takav smo primetili i u Domu kulture), pozdravljaju ministarku omladine Snežanu Samardžić-Marković od koje smo i čuli za „Kobru“ i koju je nekoliko njih upoznalo kada im je dodeljivana nagrada:
– Recite joj da je čekamo da je svi upoznamo, neka dođe da nam krsti park, još mu nismo smislili ime. Snežo, budi nam kuma!
Prenosimo. Ministarka, na Vas je red.
Sandra Gucijan
objavljeno: 15/08/2010
