Izvor: Politika, 18.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selomir – čuvar Čegra
Čovek koji nema imenjaka u celoj državi, bez nadoknade godinama čuva spomen-kompleks na Čegru, simbol srpske tragedije 1809. godine
Niš – Više od 20 godina Selomir Marković Sele brine o spomen-kompleksu na Čegru dočekujući školske karavane, diplomate, strane i domaće goste, pripovedajući o najvećoj nacionalnoj tragediji u Prvom srpskom ustanku, tačnije 1809. godine. Selomir nije istoričar, nije završio ni velike škole, ali ovu bitku zna u prste, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao i sve o akterima čegarskog boja i velike srpske izdaje na brdu nadomak Niša. Svoja istraživanja ovekovečio je u knjizi „Čegarski bol", koja je doživela nekoliko izdanja i čijoj je promociji prisustvovalo 2004. više od 1.000 ljudi.
– Rođen sam na samom izmaku rata, 1945, a kum mi je, kako bi moje rodno selo Donji Matejevac zanavek bilo od tada pošteđeno razmirica, dao ime Selomir. Provereno, u Srbiji nemam imenjaka, ima Selimira, ali Selomira nema, započinje svoju priču čegarski enciklopedista, dok sedimo pod jednom očuvanom, od ukupno dve lipe, koje je 1. juna 1927, na dan prve prave rekonstrukcije bitke sa velikom brojem učesnika i otkrivanja čegarske kule, zasadio kralj Aleksandar Karađorđević.
Sve je započelo u trenutku kad je Selomirov učitelj Milorad Simonović dao deci u školi veliku pauzu da bi preko radio-aparata marke „kosmaj" čuo dramu o Matiji Gupcu. Ali, Seletu nije bilo do igre.
– Zaprepastio se kada sam ga zamolio da mi dozvoli da i ja odslušam radio-dramu. Tako je počelo moje druženje sa istorijom, a nastavilo se erupcijom moje dečačke radoznalosti za bitku na Čegru o kojoj sam slušao od preživelih solunskih ratnika i meštana mog i okolnih sela. Moja generacija je bila drugačija, ne samo zbog blizine Čegra, već i zbog toga što je selo dobilo među prvima Dom kulture i biblioteku. Počeo sam kao mali nadničar kod seoskih bogataša, ribajući bačve za vino, hteo da budem glumac, a završio sam srednju školu i postao metalostrugar... – priseća se Sele.
Selomir je prvi posao našao u Pirotu. Zatim se vratio u Niš, u „Alatnicu 1” Elektronske industrije i stekao zvanje supermajstora.
– Svi moji patenti su prijavljeni i plaćeni, od uvećanja mogućnosti rada podeone ugaone glave i veće kvadratne ploče, do usavršene bor štangle. Sećam se, za jednu inovaciju dobijem 11 mojih plata, odjednom! Prebacivao sam normu, dobijao veću platu i od generalnog direktora. Jednom se kladio da neću moći da ga nadmašim, izgubio je opkladu i morao da vodi rukovodstvo fabrike na večeru – priča Sele koji se u mladosti bavio boksom, bio omladinski prvak Srbije u perolakoj kategoriji.
Ključeve od kule dobio je pred obeležavanje 180. godišnjice bitke na Čegru, od tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Bogomira Stankovića koji je Selomira, zbog njegovog znanja o boju i brizi za spomenik, promovisao u domaćina kompleksa, a njegovu odluku kasnije je potvrdio i Veliki odbor za proslavu. Od tada Selomir čuva i uređuje Čegar, zajedno sa JKP „Medijana”, istražuje i širi istinu o srpskoj borbi za slobodu. Svi iz njegove porodice posvećeni su održavanju kompleksa: supruga Ružica, sin Srđan, snaha Maja, unuke Milica (9) i Ana (8), kao i četvorogodišnji unuk Lazar, koji bez predaha optrčava oko kule.
Bilo je i teških trenutaka u Selomirovom bdenju nad Čegrom.
– Na Ivanjdan, 7. jula 2002, u 17.33 časova, oluja je polomila lipu na jugoistočnoj strani spomenika. Plakao sam i čupao kosu, a sve to zabeležio je jedan iz snimateljske ekipe filma „Zona Zamfirova” – kazuje Selomir i dan-danas pun tuge. Deo stabla, na kome je urezano sedam krstova, čuva se u kuli.
– Huligani su 14. avgusta 2006. oborili jedan od dva topa sa Cerske bitke, ispred kule, koji tu stoje simbolizujući pobedu srpske vojske. Zahvalan sam vojsci što je top popravljen i vraćen na postament. Nekoliko puta su obijali vrata na kuli, odnoseći vredne stvari, čak i rukopise. Verujem da nisu znali kakve vrednosti uništavaju – nastavlja ispovest naš domaćin, ističući da je velika moralna odgovornost pred srpskim narodom čuvati ovako važan spomenik.
U jednom trenutku, Selomir pruža ruku u pravcu Kameničkog visa i stena pod njim.
– Šta vidiš? Eno, Stevana Sinđelića zavaljenog u brdu. Najbolje se vidi iz profila, u vreme zalaska sunca kad je i pucao u barutanu i poginuo sa svojim Resavcima – ushićeno govori i napominje da je lik prvi uočio jedan student, početkom juna 2003. godine.
Selomir se najviše raduje deci. Ona mu uzvraćaju. Jedan osnovac iz Vranja u pismenom sastavu iz srpskog, pisao je o čoveku sa Čegra, razbarušene bele kose, koji puno zna, pitajući se kako toliki znalac o boju i Sinđeliću govori sa iscepanim rukavima košulje. Selomir, penzioner od 1992. godine, na Čegru sve radi bez nadoknade od samog početka, a troškove održavanja pokriva prilozima turističkih agencija.
Selomir sa Čegra svu decu ispraća porukama:
– Ratujte knjigom, sportom, kulturom, naukom i kad porastete borite se protiv dva najveća srpska neprijatelja: srpske nesloge i bele kuge.
Dragan Janković
[objavljeno: 19.05.2008]
