Izvor: Kurir, 16.Maj.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RAŽANJSKI RULET
Na beogradskoj promociji moje prve knjige jedna gospodža, sa diktafonom u ruci, ovlaš je prokomentarisala kolegenici da sam ja „pisac iz Niš“. To me je navelo da se pohvalim da sam imao peticu iz gramatiku i iz srpski (molim lektora Kurira da ne dira moj izvorni niški da se ne svadžamo) i da vešto koristim sva četri padeža. Nominativ, genitiv, dativ - pisao sam za džabe na blogu, i davao, a da je došlo vreme za „uzativ“, da i ja malo uzmem. Ne znam kako publika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ali ja sam bio oduševljen ovom mojom doskočicom sa padežima, pa sam je mnogo puta prepričavao.
Kako čujem, imam i konkurenciju u kreiranju novih padeža.
U okolini Ražnja lingvistički eksperti iz čuvene „Auto-šlep“ akademije uveli su i osmi, veoma profitabilan padež, „ražnjativ“. Da ne nabrajam prvih sedam, ne verujem da ću da ubodem bez zavirivanja u gramatiku, ali ovaj ražanjski padež definiše se pitanjima: „Koga?“ i „Čime?“. Praksa je pokazala da šleperi ne biraju ni koga ni čime kada je profit u pitanju. Samo da se zaradi.
Da krenem redom. Autoput Beograd-Niš, a bogami i obrnuto, mislim da bih mogao da prevezem napamet. Tačno znam, što kažemo mi Nišlije, gde je asfalt skvasan, gde je suženje zbog radova na putu ili klizišta ili gde su radarske patrole. Uzgred: Aleksinac, Jagodina, Bagrdanski tesnac...
Uglavnom vozim poštujući zakon o bezbednosti saobraćaja, mada ponekad umem i da nagazim. Tada pratim i radnju pored puta, ne bih li uočio saobraćajce sa fotoaparatom montiranim na uređaj za merenje brzine. Nedavno sam sa kumom iz nekih opravdanih razloga (malo duže smo pili drugi jutarnji espreso) kasnio u polasku za Beograd. Kao što rekoh, autoput poznajem manje-više kao svoj laptop, pa sam vozio prilično agresivno. Samo što je suvozač izustio: „Kume, uspori! Tu imaš često kučiće na putu!“, uleteli smo u dramu.
Na sredini brze trake nalazio se šareni džukac, bezbrižno klopajući nešto. Pri brzini kojom sam išao udarac u nepropisnog četvoronošca bio bi kao udarac u zid pri brzini od 80 km/h. Velikom srećom sa malo mog vozačkog umeća, a i zahvaljujući kvalitetu auta, uspeo sam da napravim besprekoran „moose test“, cimnuvši volan desno, pa levo, taman dovoljno da zaobiđem jadno kuče i veliki problem sa kolima.
Neko vreme smo ćutali, a onda mi je kum rekao da se njemu desilo da naleti na psa na skoro istom mestu. Kuče, snažan tresak, opasno zanošenje auta i vodena para iz polomljenog hladnjaka izgledali su mnogo jezivije nego u filmovima. Srećom, prekoputa je bio parkiran žuti šlep kamion i predusretljivi vozač. „Jebeš štetu, važno je da je glava na ramenima. Sad ću ja da te pokupim kamionom.“
Sumirajući priče koje znam, postao sam svestan činjenice da su još trojica mojih bliskih prijatelja imali identičnu situaciju, i to baš kod Ražnja. Malo sam poradio na slučaju i, kako sam uspeo da saznam od pijanog insajdera na nedavnom prvomajskom izletu, priča ide ovako:
Pitomog psa lutalicu ozbiljnih dimenzija šlep službenici zaključaju na nekoliko dana u neku šupu, da ga izgladne. Pa ga takvog odvedu na autoput i vežu najjačom strunom za metalnu ogradu koja razdvaja kolovozne trake. Zatim šlep eksperti bacaju nekoliko komada nečeg ukusnog nasred brze trake, a kamion žute boje se parkira na pedesetak metara, sa druge strane puta. Sve je spremno za provlačenje vozača namernika kroz „ražnjativ“. Ako neko preživi, sigurno neće da proverava „zašto kuče na autoputu arlauče“.
Šta sad? Predlažem, u ime vozača, da se pod hitno uvede neki prigodni padež, na primer „prezervativ“, „hapsativ“ ili „zatvorativ“, da bi se sačuvali životi, a i imovina naivnih vozača. Da mene nadležni pitaju, a i što da me ne pitaju, treba uraditi statistiku saobraćajnih nesreća izazvanih od strane nesrećnih životinja, pa ako postoji znatno statističko nagomilavanje u okolini Ražnja, tačnije na potezu Aleksinac-Ražanj, utvrdio bih koja šlep služba je bila prva po prihodima na tom lokalitetu. A onda, naravno, govnjiva motka. Zna se ko sme da se čačka u gramatiku. Samo pisci.
