Izvor: Kurir, 19.Sep.2010, 10:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PORODIČNO SREBRO
Sećam se nekog bajatog reklamnog spota u kojem se kaže, ako lepo pamtim, da je Srbija zemlja čuda. Ta se konstatacija tada odnosila, čini mi se, na uspehe naših sportista.
Evo, razmišljam se nešto i vidim da u sloganu tog spota ima mnogo istine; ali nisu čuda vezana samo za sport, ima ih i u drugim društvenim oblastima. Ima ih do nivoa religioznosti. Kako drugačije objasniti toliki broj ljudi koji čita novine i krsti se?
Kad sam ja studirao, studenti se nisu baš >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << često dizali na bunu i odmetali u bifee (meni u ličnoj karti piše da sam iz Niša, pa nisam u gramatičkoj obavezi da znam množinu od reči bife). Ali mi je bio najinteresantniji protest studenata na Ekonomskom fakultetu - „zato što profesor matematike traži puno“. „Skoro sve zacrtano nastavnim planom i programom“. Kažu da su oni upisali ekonomiju, a ne matematiku ili nuklearnu fiziku, pa da se bave brojkama, računom i grafikonima.
U revolucionarnom zanosu kolege ekonomisti su se, jelte, zaneli i tražili ukidanje velikog dela matematike, kao da se ekonomija sastoji od opisa, a ne tačnih statistika i analiza. I izgleda da im je prošlo.
Zato nam danas ekonomiju vode stručnjaci koji ne spominju brojke, nego daju opisne ocene, kao iz likovnog i muzičkog.
„Koliki je kurs?“
„Onako...“
„Kakvi su indeksi?“
„Jeste.“
„Ako poraste cena struje, benzina i hleba za prosečno sedam odsto, koliko će da skoči stopa inflacije?“
„Ma nema šanse.“
Čudno mi je, moram reći, da su jedni Crnogorci priznali državu Kosovo (po ubrzanom postupku), a ovi beogradski Crnogorci su najglasniji „ne damo Kosovo“ kreatori srbijanske spoljne politike.
Čudno je što se najavljena parada ponosa koristi za prestrojavanje. Neki ćemo da odemo daleko samo da ih ne gledamo, neki ćemo da sedimo kod kuće sa spuštenim roletnama, a neki ćemo morati da opravdamo poverenje Evrope, pa da se prošetamo sa tom „sodomom i gomorom“. A niko da među šetačima prepozna ljude koji su duboko nesrećni i neshvaćeni, koji dobijaju batine iako navijaju za dobar klub, koji bivaju otpuštani iako dolaze prvi na posao i najpedantniji su.
Čudno je što se cena „nepristrasne“ analize glasačkog tela eminentnih agencija, prilagođenih potrebama korisnika, menja u skladu sa pripisanim procentima. I baš kad Jeremiću Vuče i cela spoljna politika dobiše preko nosa, neko, pitamo se ko, naručuje kao „Lepu Brenu za četiri osobe“ da se sondira koj će za kog da glasa. Kao, „idemo napred“.
Gledam na nekom sajtu fotografiju, sede ovaj i ovaj što nisu više sa onim, onda onaj što baš, baš, baš ne da Kosovo i onaj što ne daje dokumentaciju za Koridor deset. Gledam tako i tonem u bedak. Svima nam je jasno da nam Vlada ne valja, da se raznosi porodično srebro na državom nivou i da narod gladuje. Vlast nam je loša, na granici između mnogo loša i nikad gora. Ali mi nemamo, bre, ni opoziciju. Eto, i to mi je čudno.
Na kraju, da se oglasim i ja o prebijanju novinara i kolumniste u javnom prevozu. Rečenicu koju ću ja da iskoristim za kraj kolumne: „Stanje javnog prevoza je često ogledalo opšteg stanja u društvu, a i mentaliteta“ napisao je baš Teofil Pančić, ne tako davne 2004. Dakle, u našem autobusu svi se guraju, džepare, švercuju bez karte, uvaljuju jedni drugima laktove, a šofer koji dobio vozačku preko Politikinog zabavnika stalno drži menjač u položaju „rikverc“. Čudno? Pa već i nije. Navikosmo se.
