Izvor: RadioCity.rs, 19.Dec.2020, 02:42
Onlajn nastava i kombinovana katastrofa
Da ne bude zabune, ni prošlogodišnji model onlajn nastave nije bio savršen, ali je bar postojao kakav takav red u životima porodica i glavama mališana. Znalo se, ustaje se ujutru, prati nastava preko RTS-a. Provera znanja je bila najslabija karika u tom procesu, jer, ma kako pričali svi da su deca sve učila i radila sama, to jednostavno nije tačno. Roditelji su se maksimalno angažovali oko domaćih i pisanih zadataka, prezentacija, testova, svega.
Nije to bilo najsrećnije rešenje, >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << ali opet, u abnormalnim uslovima vanrednog stanja, bolje se verovatno nije moglo.
Iako smo čitavog leta uveravani od strane nadležnog Ministarstva i ostatka Vlade Srbije da će školska jesen biti sasvim dobro organizovana i da neće biti velikih propusta, već prvi septembarski dani uverili su nas da to, naprosto, nije istina. Kombinovano čudo, koje je podrazumevalo podelu odeljenja na grupe, odlazak u školu svaki drugi dan, a onlajn nastavu svaki prvi, pretvorili su ionako haotičnu situaciju u pravu noćnu moru. Sa ovim će se složiti u četiri oka 90% i roditelja i nastavnika. Uživo je već drugačije. U ćutanju je sigurnost - deviza je većine ljudi sa kojima se susrećem poslednjih godina po pitanju svega pa i ove situacije sa školovanjem dece. Vanredno stanje je još snažnije učinilo to ćutanje i pogled u pod, nepodnošljivima.
Da bi onima koji nemaju decu školskog uzrasta bilo jasno kakav pakao je priređen i deci i roditeljima ali i samim nastavnicima, profesorima i učiteljima, to kombinovano ništa se sastojalo u konfuziji gde više niko sa sigurnošću nije znao ni gde nastavu onih dana kad nije u školi treba da prati, ni gde mu nastavnici ostavljaju zadatke, ni koje šalje u Google učionicu, koje na Viber a koje nosi u školu. Na polovini tog procesa, prisetili su se da bi ispitivanja ali i deo predavanja nastavnici mogli da rade preko Meet aplikacije, pa je konfuzija bila potpuna.
Ona deca, koja su dovoljno srećna da, pod jedan, imaju stabilan internet i uređaj, kompjuterski pismene roditelje koji imaju vremena, volje i snage da sede iz dana u dan sa njima i da uče ispočetka razred svog deteta, možda su i nešto sićušno uspela da savladaju. Ona, nalik mom sinu, koja ne koriste Viber, jer je to odluka mene kao roditelja, s obzirom da isuviše vremena provodi ionako koristeći laptop, i čiji roditelji nažalost moraju da rade 25 od 24 sata dnevno, i koja su morala da se oslone sama na sebe - podbacila su.
Kako? Zašto? Zato što nije normalno da se gradivo iz polugodišta koje je trebalo da se završi krajem januara, a onda je Vlada odlučila da ga skrati za mesec dana, strpa u svega dve tri nedelje sada već potpune onlajn nastave. Testovi, ispitivanja, testovi, pisani zadaci, pa opet ispitivanja, pa po dva testa u jednom danu. Ne postoji normalan argument koji to može da opravda.
Da bi ponovo bilo sve sasvim jasno, potpisnica ovih redova ne mari za ocene. Sve su za đaka. Nema potrebu da leči nikakve komplekse preko leđa deteta, ali je svesna da bi stvar izgledala sasvim drugačije kada bi predmetni nastavnici pre svega a za njima i roditelji podigli svoje kičme ka Ministarstvu prosvete i rekli u glas ono o čemu šapuću u četiri oka - da je sistem ne savršen nego očajan, da je eksperiment neuspešan i da se 2020. mora smatrati godinom koju su pojeli skakavci gde ni uspeh ni neuspeh deteta nisu realni. To se, nažalost, neće dogoditi. Nastavnici će ćutati u strahu za radna mesta, roditelji u strahu da će se zameriti školi i nauditi detetu. U to nemam nikakvih sumnji.
Šta će nam doneti nastavak ove smejurije sa tragičnim zapletom od školske godine? Zaista ne znam. A pribojavam se bukvalno svakog novog rešenja iz Nemanjine 11. Jer sve što su do sada uradili je čist debakl, bezobrazno prebacivanje tereta na leđa roditelja, koji se dovijaju kako da pomognu deci da shvate sve ono što ne mogu u komičnih pola sata onlajn časa, gde pola časa ode na prozivku dece, 5 minuta na nekakav rad i 5 minuta na raspravu sa đacima.
To je već posebna tema koja otvara dublju i ozbiljniju, o potpuno urušenom autoritetu prosvetnih radnika, kojima đaci smeju da se obraćaju na način koji daleko prevazilazi pristojnost i da za to ne budu sankcionisani. Kojima sme da se protivureči i kada su u pravu i bez imalo stida da se od njih zahteva ocena ili čak i dve, tri viša, pred kojima se plače i kojima se tužakaju drugari, ne bi li se ocena popravila. Nastavnici na to ponovo ćute, jer je zabranjeno da se sankcioniše bezobrazno ili neprikladno ponašanje. A trebalo bi da jauču ne da ih čuju do Nemanjine nego do neba, jer ovako kako je, ne valja. Opet se radije odlučuju za sigurnost ćutanja jer neko sa adekvatnom partijskom knjižicom možda baš ovog trena merka njihovo radno mesto.
Taj začarani krug ne bi bio sam po sebi opasan da se ne uklapa u projektovanu budućnost naše dece, koju je, da se podsetimo, onomad sam predsednik države ponosno izneo u Nišu. Budućnost motača kablova u fabrikama stranih investitora, koje država masno subvencioniše. Za kadar kakav je njima potreban bolje i kvalitenije školovanje od ovog koje živimo i nije potrebno. E, to je ono što je užasavajuće i što niko ne vidi ili se mudro pravi da ne vidi. I biće zlo ako svi zaćutimo.
Stavovi izneti u Komentaru su lični stavovi autorke i ne moraju odgovarati stavovima City Smart radija.
