Izvor: Medijski istraživački centar, 27.Nov.2012, 20:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Oni su tu oko nas, oni su MI

Srećemo ih svakog dana. Oni su visoki, niski, bledunjavi ili tamnoputi. Oni su mladi i stari. Zdravi i bolesni. Nekima je put posut ružama a nekima trnjem. Oni hodaju, trče ili se kreću u kolicima. Neki savršeno vide a nekima kretanje olakšava beli štap. Oni medjusobno komuniciraju različitim jezikom i dijalektom ili uz pomoć Brajevog pisma i jezika znakova. Oni su muškarci i žene. Oni su svi različiti. Oni su u stvari Mi. Oni su svi isti. Svi imaju ljudsko lice. Ovo su priče o njima, priče o svima nama.
Izvor City radio
Prema opštoj  Deklaraciji o pravima čoveka usvojenoj od Ujedinjenih nacija 10. decembra 1948. godine sva ljudska bića se radjaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Naša država je prihvatila tu deklaraciju i mnoge njene odredbe sadrži najviši državni dokument – Ustav.
Da li se prava čoveka poštuju u našem okruženju? Da li smo ih uopšte svesni pa samim tim da li smo svesni i njihovog kršenja?  Da li umemo da prepoznamo diskriminaciju, zloupotrebu ili radno iskorišćavanje dece? Šta kao pojedinci činimo da onima koji su po ma čemu drugačiji od nas pružimo ruku i pomognemo da se uključe u društvenu zajednicu?

Novi serijal City radija je zapravo još jedna mini kampanja sa ciljem da se svi zajedno podsetimo važnosti poštovanja ljudskih, manjinskih i dečijih prava za svakoga od nas pojedinačno kao i za društvo u celini. Ujedno nam je i namera da doprinesemo jačanju duha tolerancije  u osvit obeležavanja jubileja godišnjice Milanskog edikta, kog je usudom ili srećnim spletom okolnosti doneo čovečanstvu naš davnašnji  carski sugradjanin – Konstantin Veliki.
Osnovni motiv pronašli smo u opažanju da se u periodu tranzicije u našoj zemlji, a koji se baksuzno poklopio sa svetskom ekonomskom krizom, prosečan gradjanin Srbije pa i našeg grada, verovatno dobrano umorio od prethodnih godina, čak i dekada beznadja, ratova, burnih političkih previranja.
Takva premorenost neminovno je dovela dobar deo društva u stanje najpre apatije, a potom i depresije koja je rezultirala gotovo Hobsovim modelom usamljeničkog, paranoičnog i pomalo autističnog ponašanja. Alarmantni podaci o količini lekova za smirenje koje gradjani Srbije ispijaju na godišnjem nivou, dopunjeni najnovijim podacima o na primer prevelikom broju profila na društvenim digitalnim mrežama mogu da ukažu i na vid otudjenosti jednog dela naših ljudi od stvarnih problema. Tastature  i virtuelna komunikacija, čini se, sve više preuzimaju primat nad tradicionalnim komšijskim ćaskanjem i ispijanjem kafica.

Omiljeni hobi mnogih od nas postao je učešće u kontakt programima lokalnih televizija. Voditelji tih emisija se tretiraju kao najbliži rodjaci ili najbolji prijatelji. Umesto pažljivih, zainteresovanih slušalaca postajemo sve više ljudi koji uživaju u sopstvenom glasu.
„Moj problem je najteži, moja situacija najgora, moja porodica živi najteže“ – uglavnom se može čuti kao i preterano  i u krajnjoj liniji i netačno da „Nikada nam nije bilo gore!“ Šta u takvoj atmosferi i socijalnom miljeu preostaje za one najmarginalizovanije, najugroženije, najranjivije, čiji su problemi stvarni a ne virtuelni, koji bi rado mnogo toga menjali samo da mogu, a obično bez naše pomoći ne mogu.
Nekoliko meseci unazad istraživali smo najosetljivije grupe naših sugradjana, pokušavajući da nepristrasno procenimo veoma osetljive uzajamne odnose, pretpostavke, predrasude i stereotipe ali i dobre primere koji ulivaju nadu da se neke stvari definitivno menjaju nabolje u našem gradu.
ROMI NIŠA-IZVOR PROBLEMA ILI NAŠE DOBRE KOMŠIJE?
Serijal započinjemo pričom o romskoj zajednici u Nišu.  Da li je Niš romofobna sredina? Koje su predrasude i stereotipe zamenili drugi stereotipi ? Šta je donela Dekada Roma?


O tome smo razgovarali sa mnogim poznatim ali i anonimnim sugradjanima, od relevantnih stručnjaka do samohranih majki. Sa Romima i ne-Romima. 
„Romi odvajkada žive u našem komšiluku. O starim romima mislim sve najbolje, a ovi mladi su najgori….najiskrenije…. Ne znam od kada su ovde, još kada smo se doselili, zatekli smo ih, fini su ljudi…. Ja ne znam otkud u mom komšiluku, ali ono što znam iz knjiga to je da su ovde još od pre 700 godina, još pre Turaka….“
A kakvi su ne-Romi komšije
„Raznih ćudi ima, neko je dobar, neko ne, ali komšije smo, pa moramo jedni drugima da izađemo u susret …“
Bilo je i veoma oštrih reči
„Ne bih mogao da živim sa Romima, nikada, smrde, nepismeni, …, ne znam od kada su ovde a baš me interesuje „, rekli su nam neki sagovornici na ulicama Niša. 
Najčešći  stereotipi u vezi sa Romima, koji ma kako to teško bilo da se prizna „iz cipela“ većinske ne-romske populacije, imaju snažne korene u pritajenom rasizmu, jesu sledeći: Romi  su  po prirodi lenji, ne žele da se menjaju pa zato žive u nehigijenskim mahalama koje su im svojevrsna zamena  za nekadašnje nomadske čerge,  ne vole da se školuju a vole da kradu. Gotovo po pravilu kao jedina vrednost i „od Boga“ udeljen talenat im se priznaje muzikalnost.  Tim stereotipima se u poslednjih nekoliko godina pridružuju i novi, uzrokovani pojačanim interesovanjem na globalnom nivou i akcijama da se život ove posebne i u svetskim razmerama najmarginalizovanije etničke zajednice poboljša i unapredi. Sve se češće mogu čuti argumenti da su Romi pobesneli, da se u njih preterano ulaže, da imaju privilegije kakve niko nema, da im uloga tobožnje žrtve odgovara jer ne snose nikakve posledice ma šta činili a da su zaštićeni preko svake mere. 
Kako zapravo žive Romi u Nišu u ovom trenutku? 
Sociolog Djokica Jovanović je dobar poznavalac romskih prilika i neprilika.  On ne vidi bitne promene niti poboljšanja kada govorimo o svakodnevnim problemima Roma u Nišu.

„U ovom trenutku? Taj trenutak dugo traje. Ja uobičajavam da kažem da taj trenutak traje već deset vekova otkada su Romi ovde. Romska zajednica je kao i ranije tako i sada, a po mom mišljenju to je najveći problem,  potpuno izopštena iz onoga što su glavni društveni tokovi. Sama romska zajednica nije u stanju  da se uključi u te tokove, zato što je na jedan način dugoročno diskriminisana i izbačena iz toga što je matica dešavanja. Sa svoje strane i sami Romi nisu bili i u životnoj situaciji a ni u društvenoj prilici da se na neki način pripreme za društvenu  participaciju. Uostalom, kome je do društvene participacije kad u realnom životu sastavljaju kraj s krajem u najelementarnijem smislu. Prema tome, ne vidim ništa novo. Kako je bilo nekada tako je otprilike i sad “,kaže Đokica Jovanović.
Prema mišljenju Osmana Balića, predsednika YUROM Centra, situacija romske zajednice u Nišu je trenutno veoma šarena. On smatra da ima mnogo stvari u vezi sa Romima o kojima javnost malo zna a to je pre svega trend napuštanja grada i države od strane velikog broja pripadnika ove nacionalne zajednice. U Nišu ih je nekada bilo 25.000 a gotovo polovina ih je otišla.
„Iako su zlobnici svojevremeno čak pretili domaćoj javnosti  kako će veliki broj Roma biti vraćen iz Zapadne Evrope, desio se zapravo suprotan proces – Romi  napuštaju Niš, napuštaju Srbiju, napuštaju čak i Evropu. Veliki broj Roma je izlaz iz ovog blagostanja našao tako što će da napusti zemlju, rodni grad. I to otprilike oslikava stanje u kom Romi žive“, kaže Balić. 
Gospodin Balić uzrok negativnih promena u romskoj zajednici vidi u siromaštvu i izuzetno teškim uslovima života.
Osman Balić

„Romska zajednica inače nije mnogo homogena. Ona se vremenom baš zbog nedostatka te kulture koja je bar mogla malo da homogenizuje zajednicu-i tu su se desili sasvim suprotni  procesi . ona nije ono što ja znam, što su mi pričali otac i deda, da je jedna harmonična, jedinstvena vrlo solidarna zajednica. Toga više nema, ona je potpuno devastirana, jer u siromaštvu niti ima kulture niti ima tih standarda javnog života“, rekao nam je Osman Balić.


Ana Saćipović, predsednica udruženja Romkinja „Osvit“, trenutni položaj Roma u Nišu posmatra i kroz pozitivnu i kroz negativnu prizmu. Ana smatra da ima nekih pokušaja unapredjenja i uključivanja romske zajednice.
„To je veoma diskutabilno pitanje. Napredaka u samoj romskoj zajednici, čak i društvenoj zajednici vezano za odnos društvene zajednice prema romskoj zajednici, ima i u pozitivnom i u negativnom smislu. Sada u Nišu imamo najveći procenat dečaka i devojčica iz romske zajednice koji su obuhvaćeni obrazovnim sistemom. U Srbiji, Niš prednjači sa obuhvatom romske dece obrazovnim sistemom. Imamo u Nišu, na Univerzitetu,  i najveći broj studenata i studentkinja romske nacionalnosti. 149 ih je prošle godine upisalo na 22 studijske grupe. Imamo Romkinju, koja će u junu postati prva i najmladja doktorka medicinskih nauka  koja već sedam godina radi na Hirurgiji. To sve ukazuje koliko romska zajednica jeste spremna i želi da radi na svom unapredjenju “, kaže Ana Saćipović.
Naša sagovornica pohvalno govori i o novim zakonskim regulativama donetim uz pomoć Dekade Roma  kao i o Strategiji za unapredjenje položaja Roma  koje su podsticajne jer omogućavaju stipendije i stimulativne poene pri upisu dece u  srednje škole i na fakultete.  Ana smatra da je na taj način šira društvena zajednica pomogla romskoj zajednici da radi na sebi. Medjutim, Ana Saćipović opaža i  trend povećane diskriminacije  prema pripadnicima romske zajednice.

„Ono što ne valja i što se meni kao čoveku bez obzira na moju nacionalnu pripadnost, ne svidja, jeste činjenica da je u naglom porastu diskriminacija prema Romima i Romkinjama. U kom smislu? U smislu da oni koji su se obrazovali ne dobijaju jednake šanse da se zaposle. A oni koji su se obrazovali više nisu oni „stari“ Romi koji mogu da prose, da peru šoferšajbne, da se bave sivom ekonomijom. Oni su radili na sebi i dokazali da su identično vredni, puni su samopoštovanja, a kada ne mogu da dobiju posao onda se to samopoštovanje gubi i oni se ponovo zatvaraju u sebe i svoju romsku zajednicu koja ih opet više ne prihvata. Jer, oni nisu isti, nisu nepismeni, više nemaju zajedničke teme, niti imaju zajednički stil i način života. Oni su negde na raskršću izmedju društvene zajednice i romske zajednice “, kaže Ana Saćipović.
JESMO LI ROMOFOBI? DISKRIMINACIJA – ŠTA JE TO?
Kada govorimo o romskoj zajednici neminovno se pojavljuju veoma osetljive reči kao što su diskriminacija ili segregacija. Neretko u razgovorima sa ne-Romima iz Niša primećujemo da ima onih koji smatraju upotrebu tih termina kao nepotrebnu i preteranu. Prema mišljenju mnogih, Romi uživaju sva prava i slobode i samo do njih samih je krivica što nisu uključeniji u opšti život zajednice.  Nije za utehu a nije ni opravdanje, medjutim, činjenica je da mnogi od nas i ne prepoznaju oblike diskriminacije sve dok ne postanu potpuno vidljivi i ispoljeni u vidu nasrtaja na nečiji život ili imovinu, čega opet iskreno govoreći u Nišu nema mnogo.
A da li Nišlije zaista nisu romofobi?
Odgovor na to pitanje nije teško pronaći. U Nišu postoje najmanje tri osnovne škole, u širem centru grada u koje roditelji ne-romske nacionalnosti nerado upisuju decu te se polako pretvaraju u etnički čiste romske škole.  Dovoljno je reći da sve te škole gravitiraju ka romskim naseljima. To je tema kojom smo se posebno bavili. Drugi, takodje slikovit primer koji smo kroz rad na serijalu uočili tiče se tržišta nekretnina. Uporedjivali smo cene sličnih nekretnina  u delovima grada gde ima većeg broja romskih porodica i onih gde Roma nema.
Cena kvadratnog metra je i do 50% manja u delovima grada blizu Roma. Gotovo da neverovatno izgleda podatak da na primer desno od mosta  na Nišavi prema Banovini  cena kvadrata  čak i starih kuća ide i do 1300 evra  a sa leve strane mosta nova kuća ne može da se proda ni ispod 500 evra po kvadratu.  Na razdaljini manjoj od 200 metara?! O već gotovo mahinalnom privlačenju tašne bliže sebi pri gotovo svakom ulasku osobe romske nacionalnosti u autobus ili prodavnicu ne treba ni govoriti posebno.  Kao ni o sumnjičavim pogledima mnogih prodavačica i urednom preventivnom praćenju romskog deteta koje udje u samoposlugu od ulaza do kase. To su svakodnevne pojave i nisu karakteristične samo za Niš.
Djokica Jovanović, sociolog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu smatra da romofobija ipak stanuje u Nišu.

„Ta fobija i isključenje Roma jeste pitanje temeljne kulture ovog društva, koje pre svega isključuje sve što jeste drugačije te su i Romi kao takvi isključeni. Romi su vrlo pogodni da budu isključeni pošto je romska kultura pacifistička. To je najmiroljubivija kultura na svetu. I baš zato što su Romi  pacifisti po svom kulturnom biću, njihov bunt i nepristajanje na to isključenje oni iskazuju pesmom, iskazuju rezignacijom i na kraju iskazuju samoisključenjem.“ 
Naš sagovornik smatra da iako ima odličnih romskih organizacija njihov realni domet je mali pošto ne mogu da obuhvate većinski deo populacije. Te organizacije su uglavnom na dobrovoljnoj osnovi i bez stalnih izvora finansiranja te uprkos dobrim rezultatima veći deo romske zajednice ne oseća boljitak. Profesor Jovanović to ilustruje primerom.
„Evo, na primer, napravi se neko obdanište za decu u romskom naselju i to finansira neka strana fondacija. Sramota je što to ne finansira naša država ali naša država je inače neodgovorna prema svim gradjanima pa tako i prema Romima. Dakle, uspostavi se obdanište, deca krenu u njega, nadju neki dečiji smisao, nadju svoju dečiju zajednicu ali to obdanište traje godinu dana koliko traje projekat. Možete da zamislite kako se onda formira ta formativna psihologija kod te dece koja neminovno osećaju da su kažnjena da su odbačena a ni kriva ni dužna. Eto to su ti neki modeli odbacivanja. Ili ovo gde vidite da roditelji ne-Romi masovno ispisuju decu iz škola u koju idu romska deca “,objašnjava Jovanović.

Prema rečima našeg sagovornika, glavna odgovornost ipak leži na državi i na većinskom narodu koji postaje ksenofoban i pseudotradicionalan.
„Srpska kultura postaje sve više ksenofobna, sve više pseudotradicionalna. Ja ne mislim da se ovde radi o tradicionalizaciji srpske kulture, jer ona kao takva nije ni moguća. Ona postaje sve više etnocentrična po modelu: Srbi sa Srbima, drugi sa drugima! Sve više je zakopčana u samu sebe, zatvorena. Na žalost, u mnogim mestima u Evropi beležimo takve trendove, isključenja drugog ili samoisključenja, zatvaranja u sopstvene zajednice, nekomuniciranja sa drugima i to je jedan od razloga što se ta mala deca medjusobno ne druže. Deci nacionalizam ne znači ništa, kvarimo ih mi matori. Bio sam mnogo puta u situaciji da gledam male Srpčiće i male Romčiće kako se medjusobno lepo igraju kao sva druga deca dok mi matori ne krenemo da ih kvarimo sa tim da ne treba da se igraju jedni sa drugima a to je uvod u neprijateljstva. Nisam optimista “, kađe Đokica Jovanović.
UZROCI I POSLEDICE KSENOFOBIJE
Prema  prošlogodišnjem istraživanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji čak 37% dece školskog uzrasta  pokazuje rasističke stavove prema Romima.  Gde leže uzroci toga? 
Jedan od mogućih razloga je tradicionalno korišćenje izraza „Ciganin“ u najnegativnijem kontekstu u svakodnevnoj upotrebi.
Zapitajmo se koliko puta smo i sami izgrdili dete jer se uprljalo i musavo je kao Ciganče, koliko puta smo ga plašili da se ne udaljava jer će ga ukrasti „zli Cigani“ ili u ekstremnijoj varijanti da ćemo ga dati „Ciganima da ga odnesu“ ukoliko se ne smiri. Ako nam nešto poslovno ne krene kako treba to su bez razmišljanja „ciganska posla“, ako nam je kuća u neredu onda je kao „ciganska kuća“. Ako želimo da prekinemo raspravu, prestajemo da se „cigančimo“.
Primera je bezbroj. Rasizmom i nipodaštavanjem Roma obiluju vicevi kojima se smejemo, filmovi koje gledamo. Posebnu odgovornost medjutim, za kreiranje, pa zapravo i za podršku rastućoj diskriminaciji prema Romima nose mediji. Iako kodeks o ponašanju novinara striktno brani potenciranje nacionalne i verske pripadnosti ma koga (sa izuzetkom vesti gde je to uzrok problema), ako se obrati pažnja na mnoge naslove u novinama, lako se može uočiti da se gotovo po pravilu ukoliko se radi o vesti o nekom kriminalnom delu uvek i jedino nacionalnost naglašava kada je počinilac romske nacionalnosti. Da li je to slučajno?

Posebno jak efekat i snažno emotivno dejstvo imaju priče u kojima su deca glavni akteri i kada se vršnjačkom nasilju koje poprima epidemične razmere u školama, senzacionalizma radi ili pak opet sa skrivenom antiromskom agendom, bez imalo profesionalnog skrupula i etike podvlači uvek da se radi o Romima, ukoliko se pojave u ulozi zlostavljača, iako ta činjenica nema nikakve veze sa samim incidentom koji se opisuje a karakterističan je i za većinsku zajednicu.
Takav neprofesionalizam dovodi do kreiranja stereotipne atmosfere linča, o čemu se svako može uveriti ukoliko pogleda online izdanja takvih članaka u kojima je moguće ostaviti komentare. Tako, na primer, vest o vršnjačkom nasilju u osnovnoj školi,  ukoliko se ne potencira nacionalna pripadnost dece koja su akteri nevesele priče, za reakciju ima brojne kometare koji se tiču samog dogadja.
Ta ista vest senzacionalistički napisana u nekom tabloidu sa naglašavanjem romske nacionalnosti jednog od učesnika po pravilu izaziva komentare u kojima je sam problem nasilja medju  decom potpuno skrajnut a komentarima preovladjuje izrazita rasna netrpeljivost  te se kreira mišljenje da  su Romi isključivi izvor svakog zla u inače idealnom srpskom društvu. 
Žalosna činjenica je da tabloidi u Srbiji u poslednjih nekoliko godina dobijaju nezaslužen status „ozbiljne štampe“  i da se sadržaji koji obiluju poluistinama a ponekada i sasvim proizvoljnim lažima konzumiraju radije nego profesionalna vest bazirana na činjenicama a to se sve pojačava i dodatno proturanjem krajnje ličnih  rasističkih stavova kroz blogove, komentare ili formu „gradjanin-novinar“  pa čak i posebno kreirane web portale.
Tako mediji umesto da vrše funkciju gradjanske savesti i kontrolora te da suzbijaju ksenofobiju, rasnu i versku netoleranciju zapravo mnogo češće postaju glavno oružje u svojevrsnom „ratu „ protiv ionako najranjivije i gotovo „na kolenima“ najmarginalizovanije manjinske zajednice kod nas.
Začarani krug se tu ne zatvara već preti da virtuelni sukob pretvori u pogubniji realni medjuetnički sukob.
AUTOSEGREGACIJA – ROMI VOLE ŽIVOT U MAHALAMA?
Istraživali smo još jedan od uvreženih stereotipa  kada je o Romima reč a to je da oni zapravo vole život u mahalama pošto im je on „genetski“ uslovljen nomadskim poreklom. Koliko je istine u tome? Da li su Romi i sami skloni autosegregaciji i da li je tačna tvrdnja da zapravo oni sami blokiraju inkluzivne procese? Ana Saćipović to veoma oštro negira.
„Pa da li bih ja volela da sada živim u romskoj mahali, u kojoj nemam vodu ni kanalizaciju, u kojoj mi ispod prozora posle kiše smrdi žabljak?! Normalno je da Romi ne žele da žive u romskoj mahali ali sada ipak žive pošto nemaju obezbedjenu egzistenciju. Tu žive proširene porodice, komšije pa je vrlo lako da ja, ako nemam šećera na primer, hleba ili kafe, otrčim do komšije i kažem: Daj mi molim te šećera, kašičicu kafe, hleb da nahranim dete. A sutra kad primim socijalnu pomoć ja ću kupiti pa ću ti vratiti! I to je upravo ono što vezuje Rome u jedan čvor a to ovo društvo ne razume“,kaže Ana Saćipović.
Rešenje nehigijenskih romskih naselja  Ana ne vidi u kako kaže, preseljenju Roma iz kartonskih u metalne kutije. 

„Da li su rešenje metalni  kontejneri za Rome? Ako se toliko ulaže u metalne kontejnere pa može se izgraditi  i neka blokovska stambena jedinica u kojoj će Romi dokazati  da znaju da žive bolje nego što su do sada živeli. Ja sam Romkinja i živim u vlastitoj kući. U njoj ja imam sve uslove da moja deca ne budu ni po čemu drugačija od ostale dece na ulici. Prema tome, kad svi Romi budu imali uslove neće se stvoriti mogućnost da se oni razlikuju. Žena kad ima toplu i hladnu vodu može oprati svoje dete i ono neće biti ni slinavo ni prljavo ni blatnjavo a ni neočešljano. Kada se takvi uslovi stvore onda ćemo reći da je naša država društveno odgovorna “, obrazlaže svoj stav Ana Saćipović. 
Sociolog Djokica Jovanović donekle ne deli mišljenje sa njom. 
„Sami Romi većinski žele da žive u mahali. To je jedna geto psihologija jer se u mahali osećaju sigurnije. Mada, kada sa Romima razgovarate oni kažu: Da, voleli bismo da živimo u gradskom ili seoskom tkivu, to je bolje i za nas i za decu. Objektivno to i jeste bolje, na taj način su i životne šanse mnogo veće pošto se ostvaruju socijalne veze na jednom širem planu. Ali u dubini duše, Romi se u mahali osećaju sigurnijim. Naša istraživanja pokazuju taj ambivalentan odnos. Oni vole da žive u mahali ne zato što ne vole da žive sa drugima već se jednostavno boje. A svesni su činjenice da je život u gradskoj i seoskoj strukturi bolji – tako da tu imate potpuno ambivalentan odnos“, objašnjava dr Đokica Jovanović.

Prema Jovanovićevim rečima situacija se ipak polako menja te se u poredjenju sa nekadašnjim opredeljenjem Roma za život u mahali u izolaciji od drugih sada u istraživanjima taj odnos menja.Obišli smo neka naselja u Nišu, pretežno naseljena romskim porodicama. Čoveku koji prvi put predje imaginarnu granicu i krene Crnim putom kako se odvajkada u Nišu neformalno naziva deo grada koji vodi ka najmnogoljudnijoj romskoj mahali, neminovno se stvori osećaj da je zakoračio u neki Kusturičin film.
Svega nekoliko minuta hoda od sjajnih izloga centralne pešačke niške zone, žive ljudi u uslovima neshvatljivim prosečnom gradjaninu, igraju se bebe polomljenim lutkama na samom obodu divlje deponije, žene peru rublje u Nišavi, hladnom vodom. U mnogim od tih čudnovatih objekata stanuju deca kojima je komad hleba dragocenost a jabuka nepoznata imenica. Pa ipak, prvo što smo primetili pri dolasku bila je muzika koja odzvanja mahalom i dečji osmesi. I to po tmurnom i kišovitom danu.

O tome šta smo sve tamo saznali i kako naše komšije Romi zaista žive kao i o tome kakav je odnos svih nas prema njihovim problemima, čizajte i u narednim tekstovima, koji prate emisije serijala Pravo za pravo na City radiju.
Jer svi zaista imamo pravo na zaštitu sopstvenih prava.
Serijal je podržala Fondacija za otvoreno društvo Srbija.

Nastavak na Medijski istraživački centar...