Izvor: Blic, 27.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niška tuga
Niška tuga
Nedavno sam bio u Nišu sa predstavom 'Nedozvani' Centra za kulturnu dekontaminaciju, koja je gostovala na sceni Narodnog pozorišta. Kad sam ušao u zgradu, već na prvi pogled delovalo mi je da pozorište ne živi svojim normalnim životom. U vitrinama neki prašnjavi plakati, na biletarnici ispisano radno vreme koje očigledno ne važi, jer nema šta da se prodaje, a predstava nema. U zgradi je bilo nešto radnika, 'umornih od nerada', koji su pomagali oko postavljanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dekora, a od direkcije, službenika, ansambla - nikoga ni od korova.
Tuga golema, pregolema. Jedno od najstarijih naših pozorišta, osnovano 1887. godine u drugom gradu po veličini u Srbiji, uveče je mračno, reflektori ne svetle, gledalište pusto.
Ne pravim se, ali zaista ne znam ko je na vlasti u Nišu, ko su gradonačelnik i 'kulturtreger' grada, da li su neki moji sličnomišljenici, svejedno. Pitam se kako mesecima prolaze mirne savesti pored teatra ugašenog svetla i u dubokoj ćutnji. Bio sam tužan, pretužan.
A onda sam se malo razvedrio. Sala je na predstavi komada Momčila Nastasijevića bila puna. Sutradan je dvorana povodom okruglog stola Niškog kulturnog centra u medija centru bila puna. Javljali se neki radoznali, obešteni i obrazovani sagovornici. A tu sam se sreo i sa novoimenovanim upravnikom teatra, književnikom Sašom Hadži Tančićem, koji je dan ranije imenovan za upravnika Narodnog pozorišta u Nišu, iskusan, obrazovan i spreman da digne pozorište gotovo iz kliničke smrti. Ali kao i većina ovih dana imenovanih direktora umetničkih ustanova i muzeja u Nišu, čak i oni koji su do sada bili stalni direktori, izabran je kao v.d., dakle, sa mandatom od godinu dana. Kako se osećaju ti ljudi sa poverenjem gradske vlasti na tako kratak rok. Nikako drugačije nego kao kesonac sa malo kiseonika na dnu mora.
Glumci
Goran Marković 'Delirijum tremens', režija Goran Marković, produkcija Beogradsko dramsko pozorište
Komad Gorana Markovića 'Delirijum tremens' tiče se savremenog čoveka i njegovog traganja za identitetom. Marković, međutim, ovu priču posvećuje jednom poznatom beogradskom glumcu na kome, kako ističe, počiva većina repertoara prestonih pozorišta, on igra dvadeset osam predstava mesečno, u nekoliko TV serija i predavač je glume. Iznenada pada u komu, izazvanu nekim veoma retkim virusom. Našavši se u bolnici, on, taj slavni beogradski glumac, kreće u potragu za sobom.
Korak dalje u dramskoj obradi ove teme Marković pravi uz pomoć jedne granične metode u medicini, psihodrame, koja je istovremeno bila poslednja intelektualna zabava prošlog veka. Po tom metodu, učesnici igraju uloge drugih učesnika, potom igraju sebe i uloge svojih problema, svako tu igra svakoga vođen tajnom idejom terapeuta kako bi, nekom posrednom psihoanalizom, došli do uzroka problema i naravno rešili ga. Metoda o kojoj je reč predstavlja ključno dramaturško mesto Markovićevog komada, njegov pokretač i konačni cilj. O realnom glumcu, igra ga Predrag Ejdus, mi saznajemo samo toliko da oduvek pije, da beži od svoje žene, neuspešnog modnog kreatora, da voli mlade glumice i da ga ne vole kolege. O njegovoj podsvesti, o mami, o razlozima zbog kojih beži u pijanstvo pa i, kako saznajemo potom, u pozorište, saznaćemo tokom terapije. Zajedno sa još trojicom simpatičnih bolesnika, slavni glumac se podvrgava metodu mlade psihodramatičarke.
Osnovno značenje ovog komada tako se uglavnom podrazumeva. Njen šarm i duhovitost, naročito na početku, uglavnom se zasnivaju na mitskom predanju o načinu života glumaca i predstavi o njihovoj posebnosti. Prateći radnju dalje i način na koji je Goran Marković režirao svoj komad, publika, međutim, prisustvuje primenjenoj terapiji, više nekoj vrsti ogleda o društvu.
Njena tema se, naime, usmerava u sasvim drugom, ali logičnom pravcu. Ne samo da je savremeni čovek sam, kako sugeriše autor, i da nema snage da pogleda problemu u oči, već se ispostavlja da su svi ljudi glumci, a naročito lekari.
Pored uspešnog Predraga Ejdusa, naročito se nameće uloga psihodramatičarke, koju je Anita Mančić duhovito locirala između mladog nadobudnog lekara i sledbenika hare krišne. U predstavi se još izdvaja bravura Dragana Petrovića Peleta i igra barda Radeta Markovića kao starog lekara, protiv teže modernom pristupu medicini i načinu života.
