Izvor: Glas javnosti, 18.Jul.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Molila sam da mi spasu ćerku iz vatre
BEOGRAD/NIŠ - Ne mogu sebi da oprostim što svoju Jelenu nisam držala uza sebe kada smo bežali iz autobusa. U trenutku nesreće, ja i ćerka smo među poslednjima krenule iz zapaljenog autobusa prema zadnjim vratima. Jelena je sve vreme držala ruku preko usta i žalila se da je dim guši. U jednom trenutku neko je projurio između nas dve i nisam je od dima više videla. Pomislila sam da je uspela da izađe. Tada sam propala kroz pod u prtljažnik i izašla napolje. Počela sam da dozivam svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Jelenu, a svi su mi govorili da je tu negde i da se smirim. Međutim, nisam uspela da je nađem. Autobus je goreo, a ja sam molila da neko uđe i spase mi ćerku. Međutim, ljudi su se plašili da priđu. Da sam znala da je u autobusu, ja bih sama ušla u plamen da je spasem - kaže u potresnoj ispovesti za Glas Nada Pavlović-Berdon (54), majka šesnaestogodišnje Jelene Berdon, stradale u zapaljenom „Lastinom“ autobusu, koji je prekjuče oko pet sati izgoreo na autoputu Zagreb-Lipovac, kod Starog Petrovog Sela.
Nadu Pavlović-Berdon smo juče zatekli u njenoj kući u Ulici 20. oktobar 33 u naselju Boleč, u kojoj živi sa sinom Goranom (18), majkom Verom i ocem Stevom. U kuću tuge juče su došli mnogobrojni rođaci i prijatelji porodice Pavlović i Berdon. Jelenin otac Milan, koji je bio kompjuterski stručnjak, ubijen je pre 12 godina u centru Beograda. Nada kaže da je njena Jelena bila divno dete.
- Završila je prvu godinu Šeste beogradske gimnazije.
Bila je odličan đak. Bile smo u Pirovcu kod Šibenika na letovanju, gde imamo kuću koju smo posle osam godina uspeli da povratimo od Hrvata. Tamo smo bile 25 dana. Jelena je bila oduševljena boravkom jer voli more i lepo se uklopila sa društvom tamo. Bila je glavna na plaži. Htela je da ostane, ali nije imala s kim. Dogovorile smo se da se vratimo tamo za tri nedelje - ispričala nam je juče majka stradale, dodajući da se Jelena lepo slagala sa bratom Goranom, koji je završio treću godinu Šeste beogradske gimnazije.
Nada, inače meteorolog po struci, kaže da je u momentu nesreće dremala. Ona i Jelena su sedele u prednjem delu autobusa na sedištima pet i šest.
- Probudio me jak prasak i autobus je udario u bankinu. Buknuo je požar iz prednjih desnih vrata. Vozač je odmah otvorio vrata i rekao da se ne izlazi kroz njih već da idemo svi pozadi. Međutim, jedna devojka je u panici, ipak, iskočila kroz plamen. Pretpostavljam da je vozač bio pospan jer je sve vreme puštao glasnu muziku kako bi ga održala budnim - kazala je Nada Pavlović i najavila da će podneti tužbu protiv odgovornih ako se utvrdi njihova krivica.
U nesreći autobusa beogradskog prevoznika „Lasta“, koji je prekjuče izgoreo na autoputu Beograd - Zagreb kod Starog Petrovog Sela, stradao je i Nišlija Miroslav Veljković (76), dok je osam osoba povređeno. Iako je bio najbliže srednjim vratima, bio je teško pokretan, te u panici nije uspeo da umakne vatrenoj buktinji.
Miroslav Veljković (76) bio je vojni penzioner i penziju je stekao u Splitu. Pre tri godine kupio je stan u Knjaževačkoj ulici 103, na trećem spratu solitera u kojem su stanovali njegovi rođaci Zlata i Velibor Đokić. Prethodno je prodao svoj vojni stan u Splitu i razveo se sa suprugom. Ona je tamo ostala sa jednom ćerkom, dok je druga ćerka živela u Nišu, ali ne s njim.
- Pričao nam je da je rodom iz Subotinca kod Aleksinca i da je tamo sebi već podigao grobnicu. Bio je težak srčani bolesnik. Jedva se kretao i to mu je otežavalo usamljenički život. Nedavno je posrnuo na stepeništu ispred zgrade, ja sam prišla da mu pomognem, a on je odbrusio: „Šta hoćeš, pomažeš mi da bih ti prepisao stan“ - kaže Veljkovićeva komšinica Zlata Jakovljević.
Drugi komšija Milivoje Stefanović kaže da mu je Miroslav pričao kako redovno odlazi u Split da podigne penziju. Tako je bilo i ovih dana kada je krenuo i nastradao. U Veljkovićevom stanu na trećem spratu solitera u Knjaževačkoj 103 juče nije bilo nikoga, a roletne na prozorima bile su spuštene. Nije bilo ni njegovih rođaka Đokića sa prvog sprata, niti umrlice na zgradi. Komšije pretpostavljaju da će njegovi posmrtni ostaci biti sahranjeni u rodnom Subotincu.
moje saucesce porodicama nastradalih,^prema onome sto se moglo videti ja nisam nigde video bankinu ili neku zastitnu ogradu ja to nagadam vozac nije mogao biti pospan ako su se zamenili pre pola sata zao mi je gospode koja je spasla sebe a molila druge da joj spasu dete u takvim trenutcima svako bih hteo da se izvuce vozac po mome nije kriv jer je otvorio ta vrata za izlaz da nije bio priseban bilo bi vise zrtava
Kako je moguce da autobus nije imao aparat za gasenje pozara? Zar to nije obavezno? Kako to niko ne pominje?
Velika je tragedija porodica ciji su najmiliji nastradali, ali nista manje muke nisu vozaca autobusa. U tim trenutcima nema bas uvek pravog resenja. I sama izjava majke, nesrecno nastradale, je kontradiktorna. Ostaje samo praznina koju nista na ovom svetu nemoze da ispuni. Saucesce porodicama
na osnovu svega sto sam procitao u vezi sa ovim uzasom, moje je misljenje da je vozac iskljucivi krivac. Mislim da je vozac bio pospan, a da je bio u bunilu pokazuje i njegovo nesnalazenje u startu vatrene stihije. Ubijedjen sam da ce i strucna analiza pokazati da je vozac prouzrokovao nesrecu
ti znaš da je vozač kriv najlakše je okriviti vozača čovek je spašavao sve prvo je trebalo zaustaviti autobus potom obezbediti da ljudi uspeju da izađu a oni su bili sigurno u velikoj panici i instiktivno gazili jedni preko drugih kad vatra uhvati jedan ili dva aparata neznače ništa .žalosno je to što se desilo i neponovilo se toj majci utehe nema ali moramo biti realni i sačekati neku ekspertizu prije nego optužimo bilo koga jer i on je čovek zar njega nesme ili nemože panika da uhvati nije robot dovoljno je što će ih nositi na duši čitav život.
Saucesce porodicama zrtava, opet su necijom greskom nastradali. Treba ispitati vozaca i sve okolnosti ove tragedije, ispitati putnike jer su oni ocevici nesrece i znaju sta se stvarno dogodilo, da li je pukla guma pre ili posle udarca bankinu.
Mislim da gospodja koja je izgubila cerku nije bas pouzdan svedok zbog soka koji je prezivela.
Malo mi nelogicno zvuci njena izjava da je u maltene novom autobusu (star manje od 4 godine) ona propala kroz pod autobusa u prtljaznik i da se odatle ziva izvukla. Ne vidim kako je moguce da je pod propao, ok da kazemo da je goreo ali kako je onda ona uspela da se izvuce sa povredama sa kakvim se izvukla. Pod autobusa nije od plastike pa da moze da se istopi vec je od metala, a da bi se metal istopio potrebno je da bude izlozen izuzetno visokoj temperaturi, kako to da se ceo autobus nije istopio posle toga vec je metalna konstrukcija ostala citava bez nekih vecih deformacija koje su normalne ukoliko dodje do topljenja metala? Svako ko je i jednom ostavljao torbu u prtljaznik autobusa ili ti takozvani bunker zna da se ti otvori otvaraju sa spoljne strane na novijim autobusa uglavnom sa posebnim kljucem (slicno kao na vratima od liftova). Ne vidim nacin da je gospodja mogla da se izvuce iz bunkera ako joj neko spolja nije otvorio prtljaznik, a postavlja se pitanje ko je i da li je otvarao prtljaznik ili je gledao da spase ljude iz buktinje. Ako je neka budala otvarala prtljaznik da spase stvari, a ne zive ljude iz zapaljenog autobusa onda sigurno nije normalan. Drugo kako je gospodja od najmanje 1,5 metara uspela da upadne u prtljaznik i da izadje iz njega ako je prtljaznik dubine oko 1 metar. Logicno je da ce joj gornji deo tela ostati iznad prtljaznika i da ce izaci na gore, a ne na dole gde se nista ni ne vidi. Mora da je neko od putnika video odakle je gospodja izasla i da li je njena prica tacna. Moliti druge ljude da spasu njeno dete iz buktinje na prvom mest nije covecanski, da je rekla ljudi ja idem da spasim svoje dete da li hoce neko da mi pomogne je u redu ali da trazi od drugih da rizikuju svoje zivote da bi spasili njeno dete , a onda da gleda sa sigurne udaljenosti po meni nije u redu. Nikada ali apsolutno nikada mi ne bi palo na pamet da izadjem iz zapaljenog autobusa , a da u njemu ostavim svog sina. Ne bi sigurno izasao napolje dok njega ne bih izvukao napolje ili dok ne bih bio milion posto siguran da je on i druga deca na bezbednom. Lako je reci vozac je kriv i tuzicu odgovorne, ali sacekajte da vidimo ko je i za sta odgovoran. Sta cemo ako vozac nije kriv a mi mu vec stavili omcu oko vrata, jos samo da mu izmaknemo stolicu. Sta ako nije kriv da ga skidamo sa vesala ili da mu izmaknemo stolicu jer poznato je da kod nas direktori i ostala bagra ne odgovaraju skoro nikada, pa cemo mi lepo i dalje da nastavimo da je vozac kriv, a eventualni krivci ce ostati nekaznjeni.
Sve je ovo sto se dogodilo i vise nego zalosno.Ali moram da primetim jednu stvar,da me ne shvate pogresno neki citaoci.Citajuci izjave majke nastradale,kao otac dvoje dece,nije mi jasno,zasto je majka krenula pre cerke da se spasava i zar nije roditeljski osecaj da se dete gurne ispred sebe?
I zasto se zamera vozacu koji je uz svu prisebnost ucinio sve kako se autobus ne bi prevrnuo i usao da spasava putnike rizikujuci sopstveni zivot?
Opet kazem,neka me ne shvate pogresno,ali zar roditelj ne treba prvo da spasava dete,a ne sebe????
