Izvor: Politika, 11.Jun.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majka i sin gladuju, nadležni ćute
Aleksandar Jovčev i njegova teško bolesna majka Milanka žive od 9.000 dinara, iz Fonda PIO devet meseci ne odgovaraju na molbe i apele za pomoć
Niš – Teško obolela Milanka Ilijev (81) i njen sin Aleksandar Jovčev (43) iz Gornje Toponice kod Niša bukvalno gladuju i čekaju najgore. Izgubili su svaku nadu da će se nešto povoljno i dobro po njih dogoditi.
Aleksandar Jovčev je do kraja 1999. godine radio u Vojsci. Završio je Vojnu akademiju, bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oficir naše armije, ali je posle devet promenjenih garnizona i boravka na brojnim ratištima, odlučio da radi u civilstvu, bez uniforme.
– Majka mi je bila sama u jednoj od mahala Bosilegrada, varošici pored Vlasinskog jezera i odlučio sam da se nastanim u Nišu i nju dovedem kod sebe. Posle Vojske zaposlio sam se u Mašinskoj industriji, radio nekoliko godina, onda nešto i privatno, a poslednje dve i po godine bio sam zaposlen u jednoj osiguravajućoj kući. Od te firme dobio sam i kredit i posle podstanarskog života sa majkom u Nišu kupili smo kućicu, ovde u obližnjoj Gornjoj Toponici – ispričao nam je Aleksandar.
Poslednjih dana septembra prošle godine Milanka, penzioner koja je radni vek provela kao pomoćni radnik na železnici i u brojnim ugostiteljskim objektima, doživela je težak šlog, priča nam njen sin. Petnaestak dana bila je u bolnici odakle je otpuštena kao beznadežan slučaj, nepokretna i u kritičnom stanju.
– Uzeo sam tada, u oktobru prošle godine, dva meseca odsustva s posla, uz veliko razumevanje kolega i koleginica, kako bih bio pored majke i negovao je. Podneo sam zahtev filijali Fonda PIO u Nišu 16. oktobra za tuđu negu, što je majci sledovalo. Odmah sutradan moj zahtev u Nišu je obrađen i hitno poslat za Beograd. Od tada, do danas, iako sam se više puta obraćao pisanim putem i telefonom Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, Fondu PIO i drugim organima, nijedan odgovor nisam dobio. Majka ima penziju od 9.080 dinara i to su sva primanja koja imamo u kući. Ja sam u međuvremenu, posle dužeg odsustvovanja s posla, dobio otkaz u firmi.
Sav novac od Milankine penzije odlazi za pelene, zavoje i lekove. Ni dinara ne ostaje.
– Gladujemo, bukvalno nemamo šta da pojedemo. Sposoban sam da radim, ali ne vredi, jer nemam majku kome da ostavim. Pritisle su nas i druge nevolje – stižu računi za struju, vodu, telefon... Mi, međutim, nemamo odakle da platimo. Najnoviji problem, pored majčine teške bolesti, moje i njene nemoći i gladi, stigao je ovih dana sa zahtevom da mi se oduzme kuća, jer nisam platio tri poslednje rate... Kako da platim kada ne radim i ne zarađujem – priča Aleksandar Jovčev.
Iz Fonda PIO u Beogradu niti stižu odgovori na zahtev za tuđu negu, niti bilo kakvi drugi odgovori.
– Na tražim milostinju, molim samo za ono što majci sleduje po zakonu, što je zaslužila kao i svi drugi penzioneri ili bolesni ljudi u ovoj zemlji. Ali, i gubim nadu, sve me više obrvaju najcrnje misli – rekao nam je na rastanku Aleksandar Jovčev.
Toma Todorović
[objavljeno: 11/06/2009]
