Izvor: Kurir, 29.Avg.2010, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IDEMO UZBRDO
Lepo mi je moj drug Igor govorio da odemo u podnožje planine Radan da se uverim o postojanju „gravitacionog fenomena“ i da prvi nešto napišem o tome. Kaže da zaustavi auto na tom fenomenalnom mestu, izbaci iz brzine i auto na zaprepašćenje sviju ide uzbrdo a „na ler“. I ne samo to.
Kad sipaš vodu, i ona curi uzbrdo. Lopta se kotrlja uzbrdo... Ma, sve ide uzbrdo samo od sebe. To je definitivno bilo ozbiljna priča za svakog ko drži do pisanja.
Danas, sutra, danas, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << sutra i nikako da odem. A keve mi, čuo sam pre svih koji su pisali o tome. Prvo niške Narodne novine, pa se zatim, skoro dva meseca kasnije, zainteresovala i ona lepa devojčica, lokalni dopisnik B92, a odatle i mnogi drugi. Tako je jedinstveni gravitacioni fenomen počeo svoj medijski život pojavljujući se retroaktivno u pričama iz kraja, pa čak i u „Na vr’ brda vrba mrda“.
Navodno naučnu potvrdu „anomalije“ dao neki stručnjak i opevao sopstvenim naučnim mišljenjem, založivši mukom stečenu diplomu na fakultetu u Kragujevcu. Pre toga je pažnju javnosti privuk’o izjavom da je viđao kengure na Seličevici.
Pre neki dan kupim ja novine i vidim da se još neko ozbiljan nameračio da potvrdi ili odbaci priču o antilogici i antigravitaciji. Ozbiljna ekipa uz pomoć tradicionalne, a i najsavremenije opreme kao što su visak, libela i GPS, utvrdili su da su polazna i zaustavna tačka uzbrdice jedna ispod druge, odnosno da je navodna uzbrdica u stvari nizbrdica, i da je posredi samo optička iluzija koja veoma vešto preko očinjeg vida sugeriše mozgu da je uzbrdo nizbrdo, to jest da je nizbrdo uzbrdo.
To mu dođe nekako logičnije, ali ne. Naš narod se primio kao saučešće pa je počeo da priča o zlatu koje su zakopali Turci, Rimljani, Kelti, Eskimi... Da je to huk Đavola koji nije zadovoljan svojim smeštajem u obližnjem svetskom čudu u pokušaju zvanom Đavolja varoš. Pojedini uzbrdno-nizbrdni su primetili kako im šljiva drugačije trune, kako krava nosi kockasta jaja i kako babi raste treća sisa. I sve je to bilo vaaaau, prihvaćeno zdravo za gotovo.
E, o tome sam i želeo da pišem. O tome da naš narod prima neke stvari zdravo za gotovo i prosto voli da ih neko laže ili barem da im da optičku varku. Da im kaže, gledajući ih u oči sa skupštinske ili predizborne govornice, da je nizbrdo u stvari uzbrdo, da nam nije sve gore nego sve bolje, da nam kriza ne može ništa i da dok ceo svet štedi i smanjuje plate mi treba da ih povećavamo.
Ovi koji bolje lažu su više kotirani u svojoj stranci i bivaju kandidati za ministre, a oni koji pak ne slažu optičke iluzije kako treba ostaju da vežbaju u lokalu.
Ta veština koju poseduju naši političari se u mom kraju opisuje kao „prodaja muda za bubrege“.
