Izvor: Glas javnosti, 15.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I mrtve ih ubijaju
Na redovno odsluženje vojnog roka, u izviđačko-diverzantsku jedinicu u Nišu, Momčilo i Lozanka Radoičić su sina ispratili 23. juna 1998. godine. Punog srca, jer Vladimir je bio dete za primer. Dobar đak, dobar drug, nadasve je voleo Srbiju. Prisećaju se kako ga je, kad je bio u osmom razredu stric iz Amerike zvao da dođe kod njega, a on je odbijao rečima da do Srbije drugu, rezervnu državu nema. Dan pre nego što je, 30. septembra iste godine, iz zasede ubijen na albanskoj granici, majku >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je ubeđivao da je „tu, na brdu pored Niša“...
LJubav, vera, nada
Za pomoć su se Radoičići obraćali mnogima, pa i Borisu Tadiću, predsedniku Srbije, kom zameraju što je SPS-u oprostio sve one kordone, zatvaranja...Pričajući o brojnim slučajevima roditelja, čija deca su tih godina nestala ili su ubijena, a o njima se ništa ne zna, rešili su da okrenu drugi list. Lozanka je prošle godine osnovala Udruženje „LJubav, vera, nada“, napisala projekat „Ako je neko zaboravio, mi nismo“, a potom počela da obija pragove, tražeći pomoć za njegovu realizaciju.
- Sve ovo radimo zbog porodica koje ne znaju gde su im deca. Obraćali smo se za pomoć Ministarstvu odbrane, Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, Koštunici, LJajiću, Vučiću, Ružiću... Svoj onoj gospodi, koja se zaklinju Kosovom. Niko nije odgovorio. Jedino se Miroslav Markićević iz Nove Srbije lično javio i rekao da će probati da nam pomogne. Mada, nama kriza finansija nije toliki problem, koliko kriza informacija, morala. Tražimo samo da se ispoštuju ta deca, koja su dole otišla, većina njih čak ne osetivši ni prvu ljubav, a kamoli ostavivši potomke za sobom. Znači nema ko, osim nas da ih se seća...-ogorčena je Lozanka Radoičić.
Jadna deca!
Jadni roditelji!
Verujem, naci ce pravdu!
