Izvor: Blic, 07.Jun.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drugi put rođen na Beogradskom sajmu
Velika trema, strah i nervoza obuzeli su me kada sam prvi put kao profesionalac kročio u Beograd. Ostatak grupe niških „Daltona", čiji sam novi klavijaturista baš u to vreme postao, čekao me je u najvećoj hali na Sajmu, pripremajući se da „oduva" publiku Gitarijade. Izašli smo pred nekoliko hiljada ljudi posle osječkih „Dinamita" u kojima je kasnije pevao Dado Topić. Potpuno sam se paralisao jer nikada u životu pre toga nisam video toliku masu ljudi na jednom mestu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kaže u ispovest za „Blic nedelje" Rade Radivojević, kompozitor mnogih popularnih melodija.
Srećom, oslepelo nas je jako osvetljenje pa nismo mogli da vidimo publiku koja nam je deset minuta aplaudirala. Danima nisam verovao šta mi se dogodilo te večeri. Imao sam utisak da sam se ponovo rodio te 1966. godine kada sam na Gitarijadi u Beogradu sa „Daltonima" svirao Bitlse.
Deda
Moj deda po ocu Josif je bio muzičar, pre Drugog svetskog rata u Crnoj Travi je svirao klarinet i tamburicu i vodio duvački i tamburaški orkestar.
Seobe
Rođen sam u Vranju sasvim slučajno jer je moj otac Srboljub bio profesor muzike, pa je kao prosvetni radnik često menjao mesto službovanja. On i moja majka Bosa su iz Crne Trave, ali smo se stalno selili. Živeli smo i u Surdulici, Markovcu, Rači Kragujevačkoj, Ražnju i Nišu. Taman steknem neko društvo i navike u jednom mestu, majka kaže: „Skupljaj igračke u kutiju”, i kroz nekoliko sati pod ciradom kamiona jela me je zebnja „gde li ćemo sada". U novom gradu sve iz početka. Novi komšiluk, nova pravila igre u dvorištu, nova učiteljica"
Ceduljica
Obožavao sam raspuste i praznike. Leta sam provodio u Crnoj Travi, gde me je deda vodio na izlete i učio me da pevam, a prvomajske i novogodišnje praznike u Beogradu kod majka-Bosinih roditelja. „Baba i deda iz Beograda" su imali kuću na Crvenom Krstu pa sam često imao običaj da izađem iz dvorišta i izgubim se. Uplakan bih milicionerima opisivao zelenu kapiju sa zvoncetom i oni bi me satima „sprovodili” do kuće. Kasnije su mi u džep od pantalona stavljali ceduljicu sa tačnom adresom koju sam u sličnim situacijama pokazivao milicionerima. Različite zvuke srpskog folklora slušao sam svuda gde me je put kao klinca naneo.
Radio Luksemburg
Srednja muzička škola u Nišu je bila očekivani izbor petnaestogodišnjaka koji je porastao okružen instrumentima. Bilo nam je zabranjeno da sviramo popularnu muziku na školskim instrumentima. Bitlmaniju smo dočekali spremni, vežbajući hitove slavne četvorke iz Liverpula, uprkos zabrani na velikim i malim odmorima. Profesori su se u početku ljutili, ali su brzo postali svesni da će rigoroznijim zabranama samo još više da nas motivišu da savladamo pravila i obrasce bit muzike. Svirao sam violinu i klavir i predvodio sam ekipu koja je neprestano na školskim instrumentima skidala hitove sa Radio Luksemburga. Školsku klupu sam tada delio sa pevačem pomenute grupe „Daltoni" koji mi je ponudio 1966. godine da sviram klavijature u njihovom bendu. Uslov je bio da imam električne orgulje.
U Trst po instrument
Otac Srboljub nije mogao više da sluša moje „jadikovke" oko kupovine električnih orgulja, prodao je svoju fotolaboratoriju i poveo me na put u Trst kod mog ujaka Ace Aranđelovića , čuvenog fudbalskog internacionalca zvanog Aca Autobus. Ujka Aca nas je odveo u radnju sa muzičkim instrumentima i mi smo tamo pazarili električne orgulje marke „farfisa". „Nazdravlje da ih pokvariš", rekao mi je tada ujka Aca. Konačno sam imao glavnu kvalifikaciju za ulazak u grupu „Daltoni". Na žurkama sam puštao muziku jer su svi mislili da sam kompetentan zato što sviram u „Daltonima". Slavu sam naplaćivao uzvraćanjem pažnje brojnim devojčicama.
Poslednja šansa
Moja tetka nam je pomogla da nađemo stan u Beogradu, ali sam paralelno sa studijama na Muzičkoj akademiji morao da radim da bih izdržavao porodicu. Mirijana je studirala Pravni fakultet, a Ognjana smo čuvali zajedno. Sekretar hora tadašnje Televizije Beograd je bio moj kolega na Akademiji, pa me je zaposlio tamo kao bas horistu. Nedugo posle toga počeo sam da sviram u noćnom baru hotela „Šumadija" od 11 do 02 sati posle ponoći. Često sam ujutru dremao na fakultetu. Dešavalo se da posle svirke, sa Mirijanom i društvom zaglavim u „Poslednjoj šansi" na Tašmajdanu uz vino i gitare do jutra, i posle obaveznog jutarnjeg bureka svako ode na svoj fakultet. Pravi maraton. U takvim situacijama Ognjana bi čuvala moja tetka.
SSSR
Turneja po SSSR-u je bila avantura. Sa Radmilom Karaklajić, Mikijem Jevremovićem, Zlatkom Pejakovićem i Đorđem Marjanovićem sam proputovao celi SSSR. Za rusku publiku bili smo velike zvezde jer smo predstavljali njihov jedini provodnik pop kulture iz zapadne Evrope i SAD. Sve je u SSSR-u veliko. Bulevari, kapije, pruge, autoputevi, ljubav, tuga, strast. U Sant Peterburgu sam otvorenih usta šetao kroz grad jer su vlasti sačuvale arhitekturu iz carskih vremena. Tamo nam je u jednom restoranu konobar ponudio sve sa menija, ali se ispostavilo da smo mogli da biramo između porcije teletine i pohovane piletine. Sve vreme je ponavljao: „Pogledajte, imamo sve sa menija". Nikada njegovo ponašanje nisam razumeo. Osim votke, Rusi su pili mnogo konjaka koji je stizao iz Jermenije. Stalno su nas molili za farmerke, parfeme, ručne satove, sve što je podsećalo na Zapad.
Hit
Jednu od najlepših pesama koju sam u karijeri napisao „Ne idi zlato moje", koju je Mira Beširević otpevala 1986. godine, smislio sam za vreme šetnje sa psom beogradskim parkovima. Napisao sam je namenski za predstavnika RTV Beograd, na izbornom takmičenju JRT za „Pesmu Evrovizije". Završila je kao poslednje rangirana, ali je publika tu pesmu prihvatila. Različiti urednici medija su je godinama krstili kao tradicional ili narodnu pesmu što je apsolutno najveći kompliment za bilo kog autora. I dan-danas mi mnogi govore kako je „Ne idi zlato moje" lepa narodna pesma, na šta se ja slatko smejem.
Malme
Pesma „Ljubim te pesmama" koju je Ekstra Nena u maju 1992. godine otpevala na „Pesmi Evrovizije" u Švedskoj, na kladionicama u Malmeu je slovila za prvog favorita „Evrosonga".
Novinari su me neprestano zapitkivali o političkom kontekstu našeg nastupa u Švedskoj, a ja sam im uporno odgovarao da je pesma ljubavna i da je predivan šlager. Sve vreme je obezbeđenje pratilo našu delegaciju jer su se organizatori bojali hrvatske emigracije. Nije bilo para za putovanje pratećeg orkestra u Malme i suočili smo se s problemom ko će da odsvira solo na harmonici koji je veoma važan za pesmu. Brzo sam se sprijateljio sa članovima orkestra Nacionalne švedske televizije, među kojima je bilo muzičara iz pratećeg benda svetske disko atrakcije ABBA. Oni su mi rekli: „Pesma vam je divna i naš dirigent insistira da odsvira solo deonicu na harmonici". Tako se dogodilo jedini put u istoriji takmičenja za „Pesmu Evrovizije" da dirigent sa harmonikom na ramenima upravlja orkestrom i svira. Avion koji nas je vratio u Beograd bio je predviđen da našu fudbalsku reprezentaciju preveze u Dansku na Prvenstvo Evrope, ali tog jutra su nam uvedene sankcije i on je odleteo prazan.
Porodica
Ognjan je fenomenalan muzičar. Svirao je sa veličinama kao što su Rambo Amadeus ili Goran Bregović, a sada je počeo da stvara kao kompozitor. Rođenje njegovog sina Lava svima nam je u familiji oplemenilo živote. Kad je napunio nekoliko meseci, prošetao sam unuka po tašmajdanskom parku i tvrdim da ništa nije lepše od toga u životu nisam doživeo.
Lična karta
Kompozitor Rade Radivojević je rođen u Vranju 1949. godine. Svirao je u niškom rok sastavu „Daltoni". Diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti i napisao nekoliko svevremenih pesama kao što su „Ljubim te pesmama", „Ne idi, zlato moje" „Sve ti opraštam". Oženjen je Mirijanom sa kojom ima sina Ognjana. Od pre dvadeset meseci deda je jednom Lavu.
