Izvor: Press, 22.Dec.2010, 02:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dižem ruke od svega!

Živim bez želje da napišem još koju notu, osim kada sretnem gotovo „izumrle" istomišljenike. Sramota me je da budem u društvu onih koji vode ovaj narod
Legendarna niška grupa „Galija" nedavno je izdala jubilarni 20. album „Mesto pored prozora". U razgovoru za Press, frontmen benda Nenad Milosavljević rezignirano tvrdi da mu često padne na pamet da digne ruke od bavljenja rokenrolom:

- Od bavljenja rokenrolom ili od bavljenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << muzikom u ovoj zemlji se jako teško živi. Prvi razlog su jako skromne kulturne potrebe ovog naroda. Kada na to dodamo neverovatnu snishodljivost ljudi kojima možete ama baš sve podvaliti, dobijate onu čudnu situaciju da ovaj narod veruje samo onima koji ga najmanje poštuju. Ponekad se osećam usamljeno, gotovo bez nade i želje da napišem još koju notu. Jedino se probudim kada sretnem one retke, već gotovo „izumrle" istomišljenike. Najviše me je sramota kada igrom slučaja budem u društvu onih koji vode ovaj narod, pod sveopštim nazivom „političari", toliku pohlepu i sebičnost nisam našao nigde ni u jednoj priči o dobru i zlu - govori poznati niški muzičar.
Kako ste se onda odlučili da objavite novi album?
- Izuzetno teško je biti umetnik ovog naroda. Svaki CD koji smo objavili je bio isključivo zbog nas i naše ljubavi prema muzici, verujući da je Godo ipak došao, ili ako još uvek nije, sad će on... A novac? Ova zemlja je nas krala nemilice, tako da mi i nemamo finansijskih problema, jer para nema. Znam da su u nas, često, ti mali ljudi gledali kroz te svoje male svetove glasno pljujući sve što je iole vredno, verujući da će tako odbraniti sopstvenu glupost.
Kako tumačite to što ste veoma lepo dočekani na svim nastupima širom bivše Jugoslavije?
- Ovaj nesrećni rat i političke egzibicije su kod običnih ljudi ostavili osećaj obavezujuće mržnje i netrpeljivosti. Ostavio nas je kolektivno gluve prema svim vrednostima oko nas, zaustavio mentalnu i duhovnu slobodu i to sve zato da bi jugo-tajkuni bili bezbrižno bogatiji, večno nedodirljivi u svojoj moći. Svi smo mi nekakvi siročići sa gorkim ukusom nacionalizma i ponosom u izumiranju, prevareni, ostavljeni u obavezi da budemo beskrajno poslušni i, normalno, gluplji od ostalih. Samo poneki zvuk probudi ljudsko dostojanstvo i taj trenutak biva odslikan kao retka biljka, za sve one sa dostojanstvom i željom da ostanu uspravni ljudi.

Na jednom od nastupa pojavio se i vaš bivši član Dž. Dž. Roskam, koji je napustio bend početkom devedesetih.
- Nedavno sam održao koncert u akustičnoj verziji u Međugorju. Sala je bila rasprodata nedelju dana pre koncerta. Negde pola sata pre početka koncerta pojavio se Dž. Dž. Roskam. Silno sam se obradovao. Čoveče, skoro 20 godina je prošlo od poslednje svirke. Bio je kratko ošišan. Činilo mi se da je malo uplašen, ali nisam obraćao pažnju na to. Pitao sam ga za decu, za sve one naše zajedničke prijatelje... Ubrzo je koncert počeo. Odmah na početku, atmosfera je bila vrela, svi su uglas pevali, znali su sve pesme, na Džekovom licu se videlo iznenađenje. Kasnije mi je rekao da je bio iznenađen da klinci koji se nisu ni rodili kada su nastale neke pesme, znaju gotovo ceo „Galijin" repertoar. Negde pre kraja koncerta Džek se oslobodio i na moj poziv se popeo na binu. Obojica smo bili beskrajno srećni.

Nastavak na Press...