Izvor: Politika, 24.Avg.2010, 00:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Danas za dobrotu kažu da je glupost

Uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha, poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi, danas su ismejane i nisu popularne, smatra popularni glumac

Niš – Za glumca prve dve večeri 45. festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu, prema glasovima publike, proglašen je Nebojša Glogovac, za uloge u filmovima „Kenjac” Antonija Nuića i „Žena sa slomljenim nosem” Srđana Koljevića. Pored ova dva filma, u kojima je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostvario žanrovski i karakterno različite glavne uloge, niška publika sinoć je uživala u Glogovčevoj epizodnoj kreaciji ličkog policajca u filmu „Sedamdeset i dva dana” Danila Šerbedžije.

– Boro iz „Kenjca” i Gavrilo iz „Žene sa slomljenim nosem” su slični jer su introvertni, u sebi nose svoje probleme i ne govore o onome što ih tišti. Međutim, različito je poreklo njihovih problema, različito se razrešavaju njihove situacije i sudbine, a i posledice su drugačije. Jedina spona ovih likova sa likom policajca u filmu „Sedamdeset i dva dana” jeste geografska, sva trojica su slike različitosti balkanskih duša – kaže u intervjuu za „Politiku” Nebojša Glogovac, jedan od najnagrađivanijih glumaca na niškim „Filmskim susretima”. Do sada je osvojio dva Gran prija „Naisa” za uloge u filmovima, „Klopka” i „Hadersfild” (2007), „Nebeska udica” i „Ranjena zemlja” (2000) i „Cara Konstantina” za ulogu u drami „Ubistvo s predumišljajem” (1996)

Lik Gavrila koji tumačite u „Ženi sa slomljenim nosem” odiše dobrotom. Koliko ta i takva dobrota biva nagrađena?

Gavrilo u filmu izlazi kao pobednik i njegova dobrota jeste nagrađena. On dobija ljubav, ženu koja ga voli, vraća se svetu, komunikaciji sa ljudima, a najviše sebi, jer se pronalazi i dobija normalan život, što je najveća nagrada.

Da li je dobrota, kao jedna od osnovnih vrednosti ljudskog duha, zaboravljena u modernom društvu?

Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednosti jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.

U filmu „Kenjac” tumačite lik Bore čiji se osnovni problem, i nezadovoljstvo, krije u tome što nema komunikaciju sa najbližima, što je danas opšti društveni problem?

Reč je o komunikaciji i načinu komuniciranja, ali i putevima dolaska do ljudske duše, uz način kako ćemo nekome nešto saopštiti i šta će to da proizvede u ljudima oko nas. Nekada su ljudi žrtve robovanja sistemu koji ih uvlači u nešto što oni ne bi želeli. Ukoliko to nisu želeli, onda je trebalo da kažu da to ne žele, da se tome odupru, a ne da pristanu na loše, iz čega posle naraste velika muka.

U poslednje vreme, u filmovima „Kenjac”, „Žena sa slomljenim nosem” i „Sedamdeset i dva dana” sarađivali ste sa rediteljima Antonijem Nuićem, Srđanom Koljevićem i Danilom Šerbedžijom, koji su generacijski slični, ali autorski potpuno različiti?

Sva trojica su različiti, ali su svi autori. Oni su i scenaristi i reditelji, i sva trojica su vrlo posvećeni svojim projektima. Danilu je ovo bio prvi film, a Srđanu i Antoniju drugi celovečernji igrani film. Sva trojica su znala šta hoće od svojih scenarija i filmova, i šta žele od glumaca. Kod nekih se to više vidi, kod nekih manje, ali finalni proizvodi pokazuju da su ovladali materijom i da publika to prepoznaje.

Donedavno ste na Brionima sarađivali sa Radetom Šerbedžijom. Kakva iskustva nosite iz tog svojevrsnog umetničkog kampa?

Brioni su divan ambijent, a Ulisis teatar koji radi već deset godina ima odličan koncept. Mali Brion, gde smo igrali predstave, rajska je avantura, čista egzotika, a ta Tvrđava Minor, koja je posle Gibraltara druga po veličini izgrađena austrougarska pomorska tvrđava, nudi nestvaran doživljaj. Obrasla je smokvama, deluje derutno i zapušteno, ali funkcioniše kao teatarski ambijent koji je vrlo inspirativan. Meni je ovo četvrta sezona da radim sa njima, sada sam igrao u „Pijanoj noći” i „Oluji”, a ekipa koja tamo radi predvođena Radetom Šerbedžijom i njegovom suprugom Lenkom, koja režira predstave, opčinjena je tim prostorom, ima sve uslove za rad, i onda daje ono najbolje iz sebe. Inspiracija vuče jaku želju, i rezultati su dobri.

Ivan Aranđelović

 

objavljeno: 24.08.2010.

Nastavak na Politika...

S media: "Žena sa slomljenim nosem" okupila prvoklasnu ekipu glumaca