Izvor: Glas javnosti, 06.Avg.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čežnja i gorke šale
NIŠ - Goran Stojanović rođen 1960. godine u Nišu gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao sociologiju, pokušavao da se „uhlebi“ u novinarstvu bio je i ostao pesnik. Svoje književne radove objavljivao je u bivšoj Jugoslaviji, Francuskoj i Holandiji, a iza njega su zbirke pesama „Na kraju sveta“ (1986), „Šumadija“ (1998), „Strašna muzika o beskraju“ (1999), „Rituali“ (sabrane obredne pesme 2003) i „Parislovija“(2005), kao i učešće na niškoj Književnoj koloniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << „Sićevo 2005“. U maju ove godine je bio učesnik „Pesničkog proleća“ koje se u Francuskoj inače organizuje od 1999. godine.
Kao i mnogi mladi ljudi koji su devedesetih godina odlazili u beli svet i Goran se 1992. godine otisnuo „preko grane“ i to ni manje ni više nego u Pariz, gde je već imao prijatelja i zemljaka Dragana Perovića.
- Bio sam svestan da mi diploma sociologa ništa ne znači, da ništa ne znači ni to što sam pesnička duša, ali da mi još manje znači da ostanem u zavičaju i „čekam da mi se desi nešto lepo“. U Parizu je inače više naših slikara nego pesnika. Ipak nabasao sam na nekakvo udruženje koje se zove Srpski pisci pariskog kluba. Bili su to sve neki pisci i pesnici koji rade kao šnajderi, moleri, metalostrugari i slično, a književnost im dođe kao hobi. Video sam o čemu se radi, ubrzo izašao iz tog „Pariskog kruga“ i postao i ostao „neudruženi pesnik u Parizu“ - kaže Goran ovih dana boravi u zavičaju.
Kaže da mu je prijatelj Velibor Petković, novinar Radio Niša dobro prorekao da će „otići u grad svetlosti da menja sijalice, ili kreči po kućama“!
- Sve to mi se i desilo. U međuvremenu, na Sorboni sam pokušao da ozvaničim diplomu, ali to nisam završio do kraja. Radio sam sve i svašta da bih živeo i preživeo. Prvih godina sam se više bavio nostalgijom nego poezijom. Sada radim za jednu firmu kao službenik, terenski nabavljač. Nisam dolazio u zavičaj sve dok 2003. godine nisam dobio papire za stalni boravak u Francuskoj, a od tada do sada dolazim dva puta godišnje.
- Ovde mi je sve nekako bilo „drugačije, a isto“. Iskustvo mi kazuje da i mi koji smo otišli u Evropu, i ovi koji su ostali ovde, prolazimo kroz tranziciju i razne lomove. Kada mi ovih dana govore kako je ovde i dalje teško, ja im onda uzvratim svojom pričom kako mi je i zašto tamo bilo teško. Mnogi naši su tamo stigli do klošara, a pod svetlostima svetskih metropola nema prevare, sve se jasno vidi.
Presrećemo ga pitanjem - da li bi se vratio, kada i zašto?
- Priznajem da mi, kako godine odmiču, to sve češće pada na pamet. Ali, još nemam odgovor na to kako bih se vratio? Na konju ili na magarcu? I sa koliko para? Da mi se ovde ne smeju slušajući moju priču i misleći da svoj neuspeh u svetu pokrivam nekakvim patriotizmom i nostalgijom. Moj odgovor je dakle, otišao sam, a još se vraćam, kaže na kraju Goran.
