Izvor: Politika, 03.Jun.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja se topi i u Evropi
Doskora se pretpostavljalo da se unutrašnje jezgro u svim svojim delovima hladi i da se zato postepeno povećava. Najnoviji nalazi ukazuju da to nije, čini se, sasvim tačno
Unutrašnje Zemljino jezgro se topi, i to se, svakako, odražava na samoj površini. Naučnici se nadaju da će, proučavajući pomenuti nalaz, odgonetnuti kako duboko u utrobi planete nastaje magnetno polje.
Srce „plavog klikera”, kako je astronomi pokatkad opisuju, i samo u vidu lopte, proteže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se 2.400 kilometara u prečniku, što odgovara, otprilike, veličini Meseca. Obujmljuje ga spoljašnje jezgro, sloj koji je pretežno sačinjen od svojevrsne legure gvožđa i nikla u tečnom stanju, koje opasuje žitki omotač. Na potonjem počiva čvrsta kora (bolje reći pokorica, ako se ima u vidu ukupan obim planete) ili površina, sastavljena od desetina kontinentalnih (tektonskih) ploča.
Žitko spoljašnje jezgro se hladi i stvrdnjava, zbog čega se unutrašnje svake godine uveća za oko milimetar.
Ali sada je ustanovljeno i da se istovremeno rastapa. Zašto?
Doskora se pretpostavljalo da se i unutrašnje u svim svojim delovima hladi, dakle u celini, i da se zato postepeno povećava. Čini se da to nije sasvim tačno, jer se u pojedinim područjima unutrašnje jezgro topi, upozorava seizmolog Sebastijan Rost sa Univerziteta Lids (Velika Britanija).
Drugim rečima, oticanjem toplote u omotač obezbeđuje se da sveobuhvatno građa spoljašnjeg jezgra otvrdnjava, čime mu obim narasta, ali to nije ujednačen tok.
S hlađenjem Zemljine unutrašnjosti, prilično topao i hladan materijal se, nošen nesvakidašnjom prirodnom pokretnom trakom, razliva unaokolo, i ta pojava se naziva konvekcija. Uskomešana masa u jezgru, u sprezi s obrtanjem naše planete, stvara magnetno polje.
Koristeći računarsko oponašanje (model), združeno sa seizmičkim podacima, istraživači su uočili da protok toplote na razmeđi jezgra i omotača zavisi od potonjeg. Kada plašt toplotu vrati natrag ka jezgru, na tom mestu se ono rastapa. Ali tek mali deo površine unutrašnjeg jezgra može da se istopi u datom trenutku.
Ukoliko se to uporedi sa ukupnom veličinom, čak i ako se otopi samo jedan postotak površine, ispadne 200.000 kvadratnih kilometara!
U slučajevima kada se tako nešto dogodi ispod Afrike ili Tihog okeana, gde je najniži omotač topliji od proseka, spoljašnje jezgro se sasvim dovoljno zagreje da započne topljenje unutrašnjeg. S druge strane, ispod trusnih područja duž tzv. vatrenog pojasa (s učestalim zemljotresima i vulkanima) – koji maltene opasuje najveće vodeno prostranstvo na planeti – ohlađeni ostaci okeanskih ploča, umetnuti u donje slojeve plašta, usisavaju dosta toplote iz samog jezgra potpomažući mu da se hladi.
Na izvestan način, sva zbivanja (dinamika) u Zemljinom jezgru su povezana sa tektonskim pločama, što nije sasvim očigledno na osnovu površinskih posmatranja, smatra geofizičar Džon Maund iz iste visokoškolske ustanove.
Može li to da razjasni izvesne seizmičke nepravilnosti (anomalije) koje ukazuju da vrlo gust tečni sloj okružuje unutrašnje jezgro?
Svakako, i povrh toga objašnjava zašto seizmički talasi nastali potresima putuju brže kroz jedne, a sporije kroz druge delove jezgra. Imajući u vidu da je poreklo Zemljinog magnetnog polja tajna za naučnike, očekuje se da je sada načinjen veliki korak u razumevanju kako se ono stvara u samom jezgru.
I najnoviji nalazi ostaju u predelu neizvesnosti, zato što još nije pouzdano izmereno koliko toplote jezgro ispušta. Nisu sva dočaravanja u računaru, naime, potvrdila topljenje, a svaki pokušaj izazivanja toga u prirodnim okolnostima je neizvodljiv.
Da li se jezgro topi i ispod Evrope?
Svakako.
--------------------------------------------------------------------
Zaštićuje život
Zemljino jezgro se ponaša kao džinovski magnet, stvarajući ogromno magnetno polje koje okružuje planetu i zaštićuje živi svet od udarnih talasa i štetnog zračenja naše matične zvezde. Nacionalna vazduhoplovna i svemirska agencija (NASA) obelodanila je skoro kako magnetosfera izgleda kada se posmatra iz kosmosa.
Pogled je utemeljen na podacima prikupljenim od samog početka tzv. svemirskog doba, razdoblja ljudske istorije započetog slanjem prvog veštačkog satelita (4. oktobar 1957). Iako prostiranje magnetnih linija nije vidljivo golim okom, može se izmeriti osetljivim meračima (senzori) koji broje atomske čestice – naelektrisane protone i elektrone što kruže oko naše planete.
Na prednjem delu magnetosfera je spljoštena, a na zadnjem izdužena, zbog toga što je izložena snažnim udarima sunčevog vetra. A to je bujica veoma brzih čestica koje sa sobom nose magnetski otisak naše zvezde.
Kao i ozonski sloj, magnetosfera je od suštinske važnosti za opstanak života, zato što smrtonosno sunčevo zračenje i vrelu plazmu odbija u okolni kosmički prostor.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 04.06.2011.
