Izvor: Politika, 11.Feb.2011, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja na udaru zmije
Ukoliko se asteroid Apofis stropošta na Zemlju 13. aprila 2036. godine, zbrisaće ljudski rod na isti način kao što su pre 65 miliona godina udarom s neba istrebljeni dinosaurusi. Koliki su izgledi da se to obistini?
Biće skoro propast sveta! Koliki su izgledi da se obistini proricanje iz naslova istoimenog filma nenadmašnog Aleksandra Petrovića?
Ruski astronom Leonid Sokolov je nedavno, čak, najavio tačan datum – 13. april 2036! Ukoliko se asteroid Apofis >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stropošta na Zemlju, zbrisaće ljudski rod na isti način kao što su pre 65 miliona godina udarom s neba istrebljeni dinosaurusi.
Zašto, baš, tog dana, meseca i godine?
„Kosmička stena”, oličena u staroegipatskoj mitološkoj zmiji, koja se u izvesnim predanjima poistovećuje sa „zmijom haosa”, u prečniku nije veća od 390 metara, a približiće se našoj planeti na najmanjem rastojanju nego ikoja ranije: 37.000–38.000 kilometara, što je u kosmičkim razmerama sitnica. Otuda je verovatnoća sudara, na svu sreću, zanemarljiva. Očekuje se, naime, da se „nebeska skitnica” raspadne na mnoštvo manjih komada. Nije isključeno da nas pojedini od tih ostataka neće pogoditi u potonjim godinama.
Prvi put je Apofis, nazvan po staroegipatskom đavolu Apepu ili faraonu Apepiju – što su drevni Jelini, u oba slučaja, istovetno preveli – primećen pre sedam godina, zbog čega je privremeno označen sa 2004 MN4. Upravo tada je NASA izračunala da su izgledi „bliskog susreta” 2029. godine jedan prema trista (1:300), sada je taj odnos, donekle, umanjila na 1:233, čime ga je – prvi put u istoriji – na čuvenoj Torinskoj lestvici udesa (stropoštavanje kometa i asteroida u bliskom prolazu) podigla na drugi stepenik.
Svi prethodni slučajevi ostavljeni su na najnižoj letvici – jedan od mogućih 10.
Nekoliko miliona
Izgledi su, dakle, veći nego kada je pre oko 500 vekova njegov kudikamo manji sabrat, širok jedva 20 metara, koji je izdubio nadaleko poznati Veliki krater u Arizoni (SAD). Udari li se svom silinom na jedinu plavo-zelenu planetu u Sunčevoj porodici, oslobodiće 100.000 puta više energije nego što je bačena atomska bomba na Hirošimu, a to uveliko prevazilazi razornu snagu najvećih zemljotresa do naših dana.
U januaru 2008. stručnjaci NASA obelodanili su proračune mogućeg obrušavanja 2029. i 2036. godine. Hiljade kvadratnih kilometara bilo bi neposredno izloženo razaranju, a oblak prašine koja bi dospeo u atmosferu obavio bi celu Zemlju. Zanimljivo je da je odstojanje nešto kraće – 29.470 kilometara, što će se videti golim okom kao svetla tačka koja velikom brzinom juri iznad Atlantskog okeana.
Može li ponovo pasti asteroid koji je davno načinio udubljenje široko oko 1.200 i dubok maltene 190 metara u Arizoni?
Ustanovljeno je da je taj bio, uglavnom, od gvožđa, što povećava rušilačku moć. Takva „svemirska kamenčina” našu planetu okrzne, u proseku, svakih 158 godina. Magnituda potresa ne bi premašila 4,7 stepeni Rihterove skale.
Saradnici Laboratorije za mlazni pogon, pod okriljem NASA, dugo nadgledaju i proučavaju mala nebeska tela koja se, po ustaljenom ili neustaljenom rasporedu, pojavljuju nadomak Zemlje (NEO). Do sada je uočeno više od 170.000 asteroida, a tek nešto više od 11.000 je imenovano (isprva po ličnostima iz grčko-rimske mitologije) od nekoliko miliona koliko ih ima u „asteroidnom pojasu” između Marsa i Jupitera.
Asteroidi ili planetoidi su, prema opšteprihvaćenom tumačenju, ostaci protoplanetarnih diskova – od 50 metara do jednog kilometra (manji se zovu meteoridi i sagorevaju u vazduhu kao meteoriti), koji su ušli u sastav planeta. Naziv je skovao slavni astronom Vilijam Heršel, jer su ga svetle tačkice na nebu podsetile na zvezde (zvezdolike stene). Dovoljno veliki se sjure kroz Zemljinu atmosferu ne rastočivši se.
Čeka se Brus Vilis
Uprkos pomnom izučavanju još s kraja 18. stoleća (prvu grupu okupio je baron Franc Ksaver fon Cah), i dalje su u priličnoj meri nepoznanica, osobito kako su i od čega sazdani. Kao glavni sastojci pominju se, najčešće, železo i stene: zavisno od toga da li preteže jedno ili drugo, može se izračunati sila razaranja kada padnu na tele. Za nas su najvažnije tri grupe čije se putanje, s vremena na vreme, ukrštaju sa stazom po kojoj Zemlja obleće oko Sunca (Apoloni, Amori i Atine).
Dva događaja – jedan iz daleke, drugi iz bliske prošlosti – pojačala su pozornost čovečanstva na „bliske susrete”. Prvi je prihvatanje pretpostavke nobelovca Luisa Alvaresa koji se, iako fizičar, upustio u odgonetanje iščeznuća dinosaurusa pre 65 miliona godina, izazvanog padom asteroida na poluostrvu Jukatan u Meksičkom zalivu. Drugi je snimanje uživo skorašnjeg obrušavanja komete Šumejker-Levi 9 na Jupiter.
Naučnici smatraju da su postradanja biblijskih razmera veoma, veoma retka – jednom u 300 miliona godina! Prohujaće decenije i vekovi pre nego što se opazi toliko velika gromada, a do tada će se, nema sumnje, usavršiti tehnološki postupci i pomagala kojima će se uništiti ili skrenuti sa opasne putanje.
Slična stradanja odavno su pretočena u knjige i filmove, a bogme ni istraživači nisu sedeli skrštenih ruku. Na Internetu možete naći računarski program Univerziteta Arizona za izračunavanje mogućih posledica, sami upišite približnu veličinu i mesto udara.
U glavama znalaca odavno su smišljena tri načina sprečavanja asteroida i kometa da se sudare s našom planetom: guranje, tegljenje i razbijanje. Za svaki od ovih pokušaja treba naoružana svemirska letelica, kao u filmskoj pustolovini „Žestoki udar” (Deep Impact), satkanoj na romanu proslavljenog Artura Klarka.
Poživi li još četvrta veka, za komandama će, nadajmo se, ponovo sedeti neustrašivi Brus Vilis.
------------------------------------------------------
Isak Njutn: Kraj sveta 2060.
Ser Isak Njutn, čuveni engleski fizičar, matematičar, astronom, filozof prirode i alhemičar na prelazu iz 17. u 18. vek, bavio se i nenaučnim temama – okultizmom i predvideo Apokalipsu – kraj sveta – za 2060. godinu. Njegov nepoznati rukopis je izvučen na svetlost dana na izložbi „Njutnove tajne” u Jerusalimu.
Ovaj rukopis, koji je verovatno nastao 1704. godine, čuva se u Nacionalnoj univerzitetskoj biblioteci u Jerusalimu i nikada do sada nije bio dostupan javnosti. Sadrži zapise o alhemijskim eksperimentima, ali i, kako je sam napisao, „tajnim znanjima koja su skrivena u svetim tekstovima starih kultura” – od „Biblije”, preko „Talmuda” do čuvenog „Tabernakla” i zapisa iz Solomonovog hrama u Jerusalimu.
Isak Njutn je poznat kao jedan od najvećih naučnih umova čovečanstva, prvi koji je objasnio zakon gravitacije – sile zemljine teže, a istraživao je pojave „s one strane nauke” i izvlačio raznorazne zaključke proučavajući dimenzije Solomonovog hrama u Jerusalimu. Iz njegovih tek sada predstavljenih zapisa proizilazi, kažu stručnjaci, da je on sebe smatrao „vrstom proroka”.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 12.02.2011.
