Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlastodržački gen
Na Jevrejskom univerziteti u Jerusalimu otkrili su, u ekonomskoj vežbi nazvanoj „diktatorska igra”, da je „nasledna jedinica” čija je oznaka AVPR1 kraća kod sebičnih učesnika. Može li se na osnovu toga razotkriti budući samodržac, kakvih je bilo – kao po nepisanom pravilu – u celoj ljudskoj istoriji?
GENETIKA
Možemo li da prepoznamo budućeg samoživog vlastodršca? Sudeći prema istraživanju na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu, odgovor bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trebalo da bude potvrdan. Odgonetka se delom krije u genima.
Da li će novi nalazi olakšati da se rastumači sklonost ka gomilanju blaga, svojevrsna makijavelistička crta takvih pojedinaca – od nacionalnih diktatora do „malih Hitlera” na radnom mestu?
Izraelski istraživači su pronašli tajnu vezu između „nasledne jedinice” čija je oznaka AVPR1 i nemilosrdnog ponašanja. Poslužili su se poznatom ekonomskom vežbom, zvanom „diktatorska igra”, da razotkriju da li je neko darežljiv ili gramziv (poput negdašnjeg zairskog samodršca Mobutu Sese Sekoa, koji je pljačkao rudno bogatstvo svoje zemlje da bi postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu, a narod ostavio da grca u siromaštvu).
Naučnici ne znaju kako geni uplivišu na nečije ponašanje. Ispostavlja se da za pojedince ne važi stara izreka „Bolje je davati nego dobijati”, objašnjava rukovodilac neobičnog proučavanja Ričard Ebštajn. U središtu za nagrađivanje u mozgovoima takvih nastaje, možda, manje zadovoljstvo zbog čovekoljubivog činjenja, što ih navodi da budu samoživi.
Hormon čovekoljublja
Stoga su na Jevrejskom univerzitetu odlučili da bliže osmotre gen AVPR1, za koji je odranije poznato da stvara prijemnike (receptori) u mozgu koji prepoznaju vazopresin, hormon umešan u čovekoljublje i darivanje. Prethodni nalazi na prerijskim voluharicama, vrsti glodara, pokazali su da je on bitan za održanje života u čvrsto povezanim čoporima.
I samo po sebi nametnulo se pitanje: da li razlike u tome kako se dotični receptori ispoljavaju razdvajaju ljude na manje i više darežljive?
U potrazi za odgovorom ispitali su uzorke DNK više od 200 visokoškolaca, pre nego što su ih zamolili da odigraju "diktatorsku igru”, čije ime nisu saopštili da ne bi uticali na ponašanje igrača. Dobrovoljci su svrstani u dve družine: „samožive” (despoti) i „primaoce” (nazvane A i B učesnici). Svakom sebičnom rečeno je da će, kada dobije 50 šekela (oko 14 dolara) slobodno odlučiti da li će više ili manje udeliti nekome koga nikad nije ranije sreo. Uzdarje je, dakle, potpuno zavisilo od davaočeve širokogrudosti.
Oko 18 odsto „samoživih” zadržalo je sav novac za sebe, maltene trećina je razdelila najviše do polovine, a samo šest posto je velikodušno podelilo ceo iznos.
Nesvakidašnje istraživanje obelodanilo je da ponašanje i pol ispitanika nisu ni u kakvoj sprezi. Ali uočeno je nešto veoma zanimljivo: pomenuta „nasledna jedinica” AVPR1 kraća je kod sebičnih!
Pohlepa ili smisao
Nije sasvim jasno kako dužina gena utiče na prijemnike vazopresina: verovatno nadzire kako su raspodeljeni u mozgu, a ne ukupan zbir. Ričard Ebštajn ukazuje da su kod ispitanika s kraćim genom raspoređeni tako da, po svemu sudeći, ovi osećaju da su manje nagrađeni kada poklanjaju, mada je on prilično uveren da sebičluk ili diktatorska pohlepa nosi u sebi nasledni činilac.
Da su u prošlosti zloglasni vlastodršci imali braću blizance, lakše bi se uočilo kod kojeg manjka milosrđe.
Uprkos novim saznanjima, naučnici moraju da budu obazrivi kada koriste nedovoljno usavršeno pomagaalo kao što je „diktatorska igra” u zaključivanju da li su pojedinci darežljivi ili nisu, upozorava Niklas Bardsli sa Univerziteta Notingem (Velika Britanija), koji godinama izučava ovakve mozgalice.
Iz vlastitog istraživačkog iskustva on navodi da su igrači koji uobičajeno daju novac, u ulozi despota savršeno srećni kada ga u igri uzimaju od drugih. A to ukazuje da su očevidno darežljiviji učesnici u jerusalimskom istraživanju, u suštini, podstaknuti željom da se potpuno upuste u igru, možda zato što osećaju šta je to što se očekuje da učine.
Ukoliko je to tačno, očigledno je da samoživi vlastodršci nisu pobuđeni sve većom i većom pohlepom, već jednostavnim izostankom smisla za društveno ponašanje. Zbog toga nisu ni u stanju da osete šta bi, na osnovu očekivanja, trebalo da urade. Takvo viđenje pristaje uz sliku naivnih a oholih samodržaca bez osećaja neprikladnosti za svoje delanje i vladanje. Takve ličnosti su se u istoriji pojavljivale sa iznenađujućim pravilnošću, od rimskih careva preko Napoleona Bonaparte, Benita Musolonija do Sadama Huseina ili Roberta Mugabea, koji grčevito čuva vlast suočen s neizvesnim ishodom nedavnih izbora u Zimbabveu.
Stanko Stojiljković
[objavljeno: 26/04/2008.]
