Izvor: Politika, 28.Jul.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veći nije i pametniji
Za razliku od težine i visine tela koje su nedvosmislene, inteligencija se ne može besprekorno izmeriti, uostalom kao ni integritet i poštenje. Ipak, kao što su neki ljudi očigledno vrlo jaki, drugi su očigledno vrlo pametni. Za prvu odliku razlog je vidljiv, dok za drugu nije
Od početka 20. veka pa nadalje, načinjen je veliki napredak u u neuronauci, ali stari problem neurobiološke osnove varijacija inteligencije ostao je nerešen. Naročito velika pažnja poklonjena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je anatomskim preduslovima inteligencije putem detaljnih obdukcija i proučavanja mozgova izuzetnih ljudi, poput matematičara Gausa, fizičara Oslera i mnoštva drugih velikih stvaralaca.
Još 1907. publikovana je voluminozna monografija njujorškog profesora hirurgije E.A. Špitcke, koji se bavio obdukcijskim nalazima na 137 mozgova značajnih osoba oba pola, a među njima Baha i Dekarta.
Posle smrti 76-godišnjeg Alberta Ajnštajna usled pucanja trbušne aorte, avgusta 1955, njegov mozak je odstranjen, izmeren, ispunjene su mu arterije desetoprocentnim formalinom, a potom je potopljen u isti rastvor da bi se fiksirao i pripremio za naknadno izučavanje.
Ajnštajnove moždane hemisfere sečene su tako da je dobijeno 240 odsečaka od po deset kubnih santimetara.
Posle morfoloških i histoloških pregleda njegovog mozga i upoređenja s devet kontrolnih mozgova, viđeno je da težina, oblik, građa i odnos neurona prema potpornom tkivu ne odstupaju bitno od standardnih vrednosti i da nisu supstrat inteligencije (na Internetu postoji opsežan članak iz časopisa Lancet, vol. 353, str. 2149–2153; u pretraživač treba uneti The exceptional brain of Albert Einstein).
Maksimum težine
Svi znamo da je mozak organ mišljenja i da u njemu stanuje inteligencija koja nas vodi kroz život. Jednim osobama, po logici stvari, bio bi potreban veći mozak nego drugima jer su im problemi u svakodnevnom životu mnogo kompleksniji. Ali nije tako. Veličina i težina mozga ljudi dostigle su svoj maksimum, a individualne razlike su male – samo u jednocifrenim postocima. Uporedno mereno, vidi se da sa svojih 1.400 grama, tj. dva odsto telesne težine, mozak ljudi ima dva puta veću težinu od mozga šimpanzi, a od sedam do devetputa veću nego mozak sisara, posmatrano u celini.
Urađeno prema „Nju sajentistu”
Može se uzeti da se u mozgu dobro razlikuju tri dela: a) primitivni mozak imaju i intelektualci i primitivci, a i svi sisari. Nasledili smo ga od naših ranijih predaka – krokodila, aligatora, zmija; b) središni mozak ispod moždane kore zaduženza integraciju informacija pristiglih preko čula; v) moždana kora, naborana i po izgledu slična kod svih sisara. Kod čoveka dominira neokorteks, evoluciono gledano novostvorena kora, nešto što bi se moglo nazvati delom mozga koji misli. Sa evoluciono starijim delom mozga stojiu odnosu 4:1.
Kod primata nema korelacije između površine neokorteksa i očiglednih ekoloških kriterijuma, poput površine teritorije koja se kontroliše i tipa ishrane sračunate po stepenu napora potrebnog za pribavljanje namirnica dovoljnih za energetski minimum. Međutim, površina neokorteksa u odličnoj je korelaciji s veličinom grupe u kojoj žive primati i mera je društvene kompleksnosti.
Grubo rečeno, veličina zajednice je indeks količine obrađenih informacija u glavi onih (ljudi ili majmuna) koji u njoj žive. Evolucioni pritisak doveo je do porasta težine velikog mozga i superinteligencije primata u odnosu na druge sisare i ima direktnu vezu s potrebom održanja kohezije velikih grupa. To je vrlo jak razlog zbog kojeg priroda, pre svega ostalog, štiti mozak jer je on najkomplikovaniji, energetski najzahtevniji (troši 25 odsto ukupne energije tela) i najskupoceniji organ.
U stvari, nesrazmerno veliki mozak čoveka u odnosu na ostale sisare neobična je pojava koliko i ogromno telo slona ili impresivna kombinacija boja paunovog repa. To jesu retkosti u životinjskom svetu, ali bez njih teško da bismo preživeli i mi i slonovi, a pauna bez tako lepog repa ne bi pogledala nijedna ženka.
Uporedivši broj neurona u mozgovima svih vrsta životinja, biolozi su na kraju ustanovili da, anatomski gledano, u ljudskom mozgu nema ničeg specijalnog što se ne bi moglo naći i u mozgu ostalih primata (Science, sveska 121, str. 447). Dogma koja nam je ostala u pamćenju još iz srednjoškolskih dana glasi da je inteligencija u korelaciji sa zapreminom i težinom mozga. Da li je to zaista tako? Izgleda da nije.
Za ljude odvajkada znamo da mogu imati veliku glavu i mozak teži od proseka, a da su nevelike inteligencije i obrnuto. Ivan Turgenjev, natprosečno nadaren, imao je mozak od 2.012 grama, što je 600 preko norme. Ali, mozak Anatola Fransa, pisca koga svi volimo, bio je težak 1.017 grama, dakle 83 ispod granice koja garantuje minimum inteligencije. S druge strane, Albert Ajnštajn, možda najznačajniji čovek u nauci novijeg vremena, mislio je mozgom od 1.400 grama, što je u okvirima prosečnih vrednosti.
Ne pravi izuzetke
Prošle godine grupa istraživača, predvođena Suzanom Herkulano-Houzel sa Federalnog univerziteta u Rio de Žaneiru (Brazil), odlučila je da istraži da li je intelektualna superiornost ljudi u korelaciji s težinom mozga i brojem neurona. Pre svega, istraživano je da li mozak homo sapijensa imaveću težinu od one očekivane za primete. Nešto im je govorilo da u tome nema velike logike, jer evolucija ne pravi izuzetke.
Urađeno prema „Špiglu”
Obično se tvrdi da mozak čoveka sadrži 100 milijardi neurona. Međutim, kada je Suzana Herkulano-Houzel pokušala da ovo proveri, bila je začuđena videvši da se niko, u stvari, nije ni bavio brojanjem neurona na temeljan način. Isti slučaj je i sa glijom, potpornim tkivom, koje predstavlja najveći deo mase mozga,a sastoji se od nekoliko vrsta potpornih ćelija znatno različitih od neurona. I danas se tvrdi da broj glijalnih ćelija nadmašuje broj neurona i da sa njima stoji u odnosu 10:1 pa čak i 50:1.
Mnogi istraživači koristili su stereološki metod kojim se ćelije broje u tankim listićima moždanog tkiva, pri čemu se pretpostavlja da svaki od tih listića uvek ima reprezentativni broj ćelija, što ekstrapolacijom daje ukupan broj neurona. Suzana Herkulano-Houzel pomislila je da sve to može uraditi bolje,jer je studirala i biohemiju tako da se upustila u brojanje neurona po metodu izotopičkog frakcionatora.
Da bi mogla ustanoviti brojčani odnos neurona i glije, primenila je antigen pod nazivom NeuN, koji reaguje samo sa specifičnim proteinima u jedrima neurona. Onda je težinu svog uzorka pomnožila stežinom celog mozga dobivši na taj način ukupnu zapreminu i preko nje broj neurona. Na osnovu onoga što se već zna o drugim primatima, procenila je da primat-čovek, prosečne telesne mase od 70 kilograma, mora imati mozak težak 1.300 grama, sa oko 90 milijardi neurona, što nije daleko od ranije navođenog broja od 100 milijardi. Ona misli da je odnos neurona i glije 1:1.
Mozak čoveka, anatomski gledano, zaključuje doktorka Herkulano-Houzel, u članku publikovanom 2009. godine, nije ništa drugo nego linearno uvećani mozak bilo kog primata. (Više u The Journal of Comparative Neurology, vol. 513, str. 532.)
Prednosti kvaliteta
Saznanje da veći mozgovi nisu uvek bolji od manjih nije više veliko iznenađenje. Pčelinji mozak ima veličinu od jednogkubnog milimetra, sa samo milion neurona. Ipak, pčele prave vrlo složena gnezda, vode brigu o svojim mladimai starima, i postižu konsenzus o načinu i mestu pravljenja novih pčelinjaka. Jedna studija utvrdila je da pčele uče mnogo brže nego kičmenjaci, uključujući i decu ljudi (Journal of Human Evolution, vol. 37, str. 191).
Lars Čitka, koji radi na Univerzitetu Kvin Meri u Londonu, misli da su istraživači često bili nedovoljno zainteresovani za intelektualne sposobnosti insekata, jednostavno zato što insekti imaju vrlo male mozgove. To je kao kada se a priori prihvati da su mali kompjuteri inferiorni u odnosu na velike zato što su malih dimenzija.
Danas je vreme u kome treba zaboraviti zavisnost inteligencije, kognitivnih kapaciteta i repertoara ponašanja od veličine mozgova i brojeva neurona, i nastaviti sa izučavanjem neuronskih kola koja su po svoj prilici zajednička za pažnju, memoriju i još kompleksnije funkcije kao što je jezik, Po svemu sudeći, ovakva integracija kognitivnih funkcija ukazuje da bi nivo inteligencije mogao zavisiti od efikasnosti prenosa informacija putem sinapsi i brzine njihovih obrada, pre svega u čeonom i temenog režnju mozga.
Što se tiče veličine mozga, urađeno je i istraženo sve što se moglo i vreme je za traženje načina proširenja inteligencije implantacijom čipova na koje je prethodno utisnut dobar deo znanja stečenih kroz istoriju nauke i kulture. Skoro je sigurno da će se kad-tad individualna memorija moći presnimiti na čip, čime će se osigurati besmrtnost svačije pameti ma kakva bila.
Prof. dr Momčilo B. Đorđević
(Iz dodatka NIT - broj 3)
objavljeno: 28.07.2011.
