Izvor: Politika, 28.Jul.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski krivak u banci gena
Ima rodnijih hibrida, otpornijih na sušu, mraz i bolesti, ali nema ukusnijeg i slađeg kukuruza za proju i kačamak od osmaka ili tvrdunca mlevenog u vodenici potočari. Nažalost, sve manje se gaji u Srbiji, iako se seme čuva za dalja proučavanja, ukrštanja i buduća pokolenja
Srpski krivak, poznatiji kao kukuruz osmak ili tvrdunac, baš kao i šljiva ranka ili svinja mangulica, plod je srpskog seljaka, koji ima svoje mesto u istoriji našeg naroda, a, kako stvari stoje, i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u budućnosti.
Za razliku od šljiva i svinja, kukuruz je došljak koji se odomaćio. Jedan je od najpoznatijihi najtajanstvenijih vrsta žita, koje su Inke, Maje i Asteci gajili nekoliko hiljada godina pre nego što se iz Novog sveta, s Kristiforom Kolumbom iskrcao na tlo Evrope, 14. marta 1493. godine.
U Srbiju su kukuruz, kuruz ili muruz, kako se sve u narodu nazivao, doneli grčki trgovci 1576. i u proleće iste godine počeli da ga seju po baštama (Radić, 1882, knjiga: „Sve o kukuruzu”). Trebalo je vremena da pusti korenje.
Stanovništvo je bilo veoma proređeno (usled ratova, seoba, epidemija), pa nije bilo uslova za napredak zemljoradnje. U to vreme, a i vek kasnije,preovladavalo je stočarstvo, a tek krajem 18. i početkom 19. stoleća kukuruz je postao glavno hlebno žito, dok se pšenica sejala malo, „tek za pogače i slavski kolač”.
Krajem 19. veka počeo je da narasta broj stanovnika (od 1880. do 1910. uvećao se za 68,9 odsto) i potreba za hlebnim žitom. Kako prinosi stranih žita nisu mogli mnogo da se povećavaju, sve više je rastao udeo kukuruza. Ova biljka se dobro prilagodila oštrim brdsko-planinskim uslovima: stabljika je bila slaba, ali otporna na sušu i ostale vremenske (ne)prilike. Na jednoj– jedan klip, dugačak oko 30 santimetara i blago zakrivljen – krivak.Na klipu osam nepravilnih redova – osmak, mada ima ih i sa 10 do 12. Krivak ili osmak se odlikuje izuzetnim ukusom,zato se održao do današnjih dana,uprkos najezdi brojnih hibrida, koji su višestruko rodniji i isplativiji.
Nepoverljive ratare je iznenadio prinosom, jer daje 1.500, a poneki i 2.000 puta više zrna od posejane količine. Klip, zaštićen u komušini od ptica i mehaničkih povreda, za razliku od ječma, pšenice i prosa,privlačio je seljake, jer je indijansko zrno poluzrelo, pečeno, kuvano ili kao brašno u kaši, pa i hleb, nudilo bogatu trpezu. Na širenje su uticali i drugi činioci: nije iziskivao težak alat za obradu, ni oranje; mogao se gajiti kao povrtarska kultura, a feudalci nisu tražili desetinu.
„Smradno zrno”, što u prevodu s turskog znači reč kukuruz (kod većine Slovena u upotrebi je sličan naziv), Turci su namenili raji za ishranu. A raja je od čudesne biljke dobila hlebno žito, hranu za stoku, ogrev, lek, građevinski materijal...
Sve tri civilizacije, Maje u Centralnoj Americi, Asteci u Meksiku i Inke u Peruu, smatrale su kukuruz neizbežnim uslovom preživljavanja, uzdižući ga do božanskih visina. Značio im je isto što i sunce, vazduh i voda. Gajili su ga zajedno sa pasuljem i tikvama.
Srbi to nisu znali, ali su verovali da kukuruznim kolačem zaustavljaju gradonosne oblake, vodu u kojoj se kuvao pili su kao lek od kašlja, brašnom si vidali opekotine, svilu su koristili za izlučivanje mokraće, čak i za neškodljivo mršavljenje.... Krivak se koristio i za vračanje: „O slavi domaćica takne sitom kroz koje je sejala brašno za kolač u tavan da bi toliko rastao kukuruz. Koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će dinara biti skuplji od prošle godine. Kada porodilja šalje vodu svešteniku za molitvu, koliko godina želi da ne rađa – neka u nju metne toliko zrna kukuruza”, zapisao je u svojoj knjizi „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” Veselin Čajkanović.
Kao i ostale sorte, bere se u oktobru, i to najčešće ručno. U svakom slučaju, doprineo je bogatijem društvenom životu seljaka. Kako? Klipovi se lome sa šuškom, pa je neophodno da se uveče okuperodbina, prijatelji i komšije na komišanje. Nekada je to predstavljalo izuzetan događaj u selu. Najveći i najlepši primerci, s povrnutom i zapletenom šuškom, kačili su se ispod strehe, na južnoj strani kuće ili ambara, da bi se sačuvali za seme. I Tako iz godine u godinu, s kolena na koleno.
Okomišani klipovi drže seu ambarima, koševima, čardacima, kotarkama, kotobanjama, kako u kom kraju, da se dosuše. Posle sušenja se krune, pretežno ručno. Okrunjena zrna se sipaju u jutene džakove i nose u vodenicu na „hladno mlevenje”. Nekada je bilo mnogo vodenica širom Srbije i sve su danonoćno kloparale. Po popisu iz 1867. upisano je 7.125 potočara, najviše u užičkom kraju (više od hiljadu), a najmanje u okolini Jagodine (nešto više od 100).
Nema tačnog podatka koliko danas ima vodenica. Doduše,proteklih godinapočela je da raste potražnja za takozvanom organskom hranom,samim tim i za brašnom od osmaka svodeničnog kamena. Prošle godine je, inače, u selu Selevac na jednoj njivi zasejanoj osmakom, nadomak arheološkog nalazišta iz doba neolita, osnovano jedinstveno udruženje intelektualaca „Srpski krivak”.
----------------------------------------
Potomci osmaka
Veća zastupljenost kukuruza u ishrani stanovništva trajala je sve do šezdesetih prošlog veka, naročito u središnjoj Srbiji; u Vojvodini je preovlađivala pšenica. Od druge polovine 20. stoleća sve više se gaji hibridni.
Violeta Anđelković
„Osmak je bio rasprostranjen u brdsko-planinskim područjima Srbije, Hrvatske, Bosne i Slovenije. Ima zrna bele, žute i narandžaste boje, mada je najpoznatiji beli, koji se još može naći u kod nekih domaćinstava u brdskim krajevima. Odlikuje se dugim klipom, krupnim i tvrdim zrnom. Često se i sorte iz grupe osmoredi meki zubani mogu naći pod lokalnim nazivom beli osmak, široki beli osmak, noktaš ili beli osmak poluzuban. Imaju krupno, belo i meko zrno”, kaže dr Violeta Anđelković, direktor za naučnoistraživački rad i rukovodilac Banke gena u Institutu za kukuruz Zemun Polje.
„Početkom šezdesetih stručnjaci su odlaziliu sakupljanje i opisivanje lokalnih sorti kukuruza na prostorima bivše Jugoslavije. U prvom razvrstavanju (klasifikacija) prikupljeno jeoko 1.000 uzoraka, podeljenihu 16 grupa: crnogorski tvrdunci, rani bosanski zubani, kosmetski poluzubani, makedonski tvrdunci, osmaci, izvedeni tvrdunci, mediteranski tvrdunci, sitnozrni tvrdunci, osmoredi meki zubani, rumunski tvrdunci, krupnoklipi tvrdunci, beli poluzuban-moravac, tipični zubani tipa američkog kukuruznog pojasa, zubani tipa južnog pojasa SAD, srbijanski zubani, istarski zubani dubokog zrna. Naknadnim spontanim sakupljanjem i čuvanjem, broj uzoraka se povećavao, a nove sorte su svrstavane u pripadajuće grupe na osnovu standardnih morfoloških karakteristika.”
Uvođenjem hibridnog kukuruza na našim prostorima pojavila se potreba za očuvanjem raznovrsnosti (diverzitet) lokalnih sorti koji sadrže veliku genetičku raznovrsnost i mogu se koristiti kao prirodni izvor svojstava značajnih za oplemenjivanje (otpornost na bolesti i štetočine, hranljiva vrednost zrna, različite industrijske potrebe). U bankama gena u svetu čuva se oko 135.000 uzoraka kukuruza, objašnjava naša sagovornica i dodaje da Instituta za kukuruz Zemun Polje u svojoj čuva više od 6.000. Od toga oko 2.200 su domaće, lokalne sorte, a ostatak je iz više od 40 zemalja. Zemunska banka gena je po veličini na osmom mestu u svetu, a najveća senalazi u Meksiku i ima oko 28.000 uzoraka kukuruza.
„Institut za kukuruz je za 65 godina postojanja stvorio 665 hibrida standardnog kvaliteta zrna i hibrida za specifične namene. Kada je pedesetih godina 20. veka započela moderna selekcija, prve ZP linije su dobijene iz lokalnih sorti (vukovarski, rumski zlatni i šidski zuban). Za hibride belog zrna može se reći da su potomci belih osmaka. Uz ostvarivanje visokog i stabilnog prinosa, nastojali smo da povećamo čvrstinu stabljike, otpornost na poleganje, brže otpuštanje vlage iz zrna. Danas su zahtevi tržišta i proizvođača usmerenika hibridima s povećanom gustinama zrnevlja, otpornošću na bolesti, izdržljivošću nasuđu, a prvenstveno ka visokim i stabilnim prinosima u različitim agroekološkim uslovima”, zaključuje dr Violeta Anđelković, dodajući da su u našem Institutu, isključivo, primenjuju postupci konvencionalnog oplemenjivanja.
------------------------------------------------------------------
Voli ga i šaran
Kukuruz je treća najznačajnija žitarica u svetu (posle pšenice i pirinča) po rasprostranjenosti. Od ukupne proizvodnje, oko 78 odsto se koristi u ishrani životinja, a učešće u ishrani ljudi je u stalnom porastu i u zemljama u razvoju i u razvijenim. U novije vreme se, posebno u razvijenim, koristi za izdvajanje etanola, što je znatno uticalo na poskupljenje i na povećanje površina na kojima se kukuruz gaji.
U 2010. zasejano je više od 160 miliona hektara, predviđa se da će do 2025. kukuruz biti na prvom mestu po proizvodnji, a da će se do 2050. potrebe u zemljama u razvoju udvostručiti. U Srbiji je kukuruz vodeća ratarska kultura koja se seje na oko 1.200.000 hektara. Najveći deo se koristi za ishranu životinja, manje za ishranu ljudi i u prehrambenoj industriji.
Što se tiče osmaka, on se gaji samo za privatne potrebe domaćinstava, sve češće za mlevenje. Veoma je tražen među ribolovcima, zato što ga šaran veoma voli.
Slavica Berić
(Iz dodatka NIT - broj 3)
objavljeno: 28.07.2011.
