Izvor: Politika, 08.Nov.2011, 18:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin Aboridžin
Stevana Božića iz Gornje Trešnjice kod Aranđelovca australijski starosedeoci prozvali su „glasnikom iz sveta snova” ili na aboridžinskom – B. Vongar. Naš zemljak, jedan od najznačajnijih antropologa današnjice, u svom čuvenom romanu „Raki”, dovodi u sudbinsku vezu srpski i aboridžinski narod, čije su istorije uhvaćene između „danka u krvi” i „konačnog rešenja”
Zašto je Sreten Božić iz Gornje Trešnjevice kod Aranđelovca u Australiji dobio ime >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << B. Vongar? Pitanje izgleda čudno kao i sve drugo u njegovom životu.
Čudom je ostao živ kada je nemački vojnik 1941. dugo razmišljao da li da ispali metak iz pištolja čiju cev je gurnuo duboko u usta dečaka koji je tek pošao u osnovnu školu.
Čudom je bez dokumenata bežeći iz Jugoslavije 1959. godine pešice preko Alpa u Francuskoj postao miljenik Simona de Bovoara i Žan-Pola Sartra koji mu u svom časopisu „Moderna vremena” štampaju prve književne radove.
Čudom je posle kliničke smrti uskrsnuo u australijskoj pustinji Tanami.
I čudom, možda najvećim od svih, počeo je da piše na engleskom jeziku, koji nije znao, da bi danas stekao književnu slavu pisca i antropologa prevedenog na sve velike svetske jezike.
Sreten Božić je od ranih šezdesetih godina prošlog veka celu deceniju živeo sa australijskim Aboridžinima, ne mireći se sa kulturom belih osvajača koja je ovaj narod stavila izvan zakona, izvan kulture i izvan istorije. Nasuprot tome, on ukazuje da kultura australijskih starosedelaca traje neprekidno četrdeset dugih milenijuma i da je to jedini narod koji je u svojim predanjima sačuvao iskustvo ledenih doba, s obzirom na to da su u tome periodu minula dva velika zaleđivanja naše planete, što je svojom krivom osunčavanja tako ubedljivo pokazao Milutin Milanković.
Mitsko svedočanstvo
Naša civilizacija, nastala u neolitskom međuledenom otopljenju, nema iskustvo ledenih doba. Stoga je Božić shvatio kakvo je ključno svedočanstvo, izraženo mitskim jezikom, oduzeto ukupnom ljudskom iskustvu, jer je kolonijalna kultura smatrala, u skladu sa Darvinovom teorijom, da su Aboridžini prelazni oblik između majmuna i čoveka i da ne pripadaju ljudskoj vrsti. Oduzimajući im status homo sapijensa beli osvajači su se na svaki način trudili da starosedeoce duhovno iskorene, kulturno obezvrede i fizički dokrajče.
Zabranjivali su im da žive u skladu s prirodom, da koriste sopstveni jezik i muziku, oduzimali su decu da bi im promenili identitet i naučili da se gnušaju svojih roditelja, a u najnovije vreme izvodili atomske probe na teritorijama na kojima su urođenici od pamtiveka živeli.
Sreten Božić je prvi koji je o svemu tome otvoreno progovorio u svojim književnim delima koja potpisuje sa B. Vongar, imenom koje su mu dali Aboridžini simbolično ga prihvatajući u svoju zajednicu. Pod tim imenom on izveštava o košmaru vekovnog zatiranja starosedelačke rase, uporedo ukazujući na vrednosti njene kulture.
Nijedan antropolog pre njega nije sakupio dovoljno hrabrosti da se svojim životom založi za život onih koje proučava i da od posmatrača postane protagonist. On se nije ustezao da piše o bacanju atomskih bombi i posledicama radijacije koja se svakako nije zaustavila na granicama aboridžinskih rezervata, već se širila na ceo australijski kontinent i okolinu. Ma kakva informacija o tim tajnim probama povlačila je krivične sankcije, ali Vongar je imao hrabrost da u ime opšte ljudske i lične savesti to učini.
On se, s toga, slobodno može smatrati jednim od najznačajnijih antropologa današnjice, jer je spojio antropologiju i etiku prevazilazeći akademske granice ove discipline. Kada je NATO počeo da baca uranijumske projektile i po Jugoslaviji, Vongar piše sada već čuveni roman „Raki” u kome dovodi u sudbinsku vezu srpski i aboridžinski narod, čije su istorije uhvaćene između „danka u krvi” i „konačnog rešenja”.
Otkuda Sretenu Božiću hrabrost da se upusti u tako veliki i hrabri književni i antropološki poduhvat?
Spremnost da kategoričkim moralnim imperativom razobliči laž imperijalnog sveta, što je najplemenitiji vid ljudske samosvesti, od Isusa do Voltera i Ničea, kod Vongara se nije stvorila ni iz čega. To je bio deo njegovog porodičnog nasleđa, prirodni instinkt kojim su njegovi preci raskidali lance neslobode. Njegov otac, Stevan Božić, u trenutku kada komunistički kolonijalizam trijumfuje u Jugoslaviji sa idejom zatiranja tradicionalnog života i idolatrije revolucionarnog raja, koji se završio u paklu, ima dovoljno hrabrosti da stane sam protiv svih.
Pismo kralju Aleksandru
U Mladenovcu, na Crkvencu, još postoji česma podignuta 1915. u čast humanitarne misije škotskih žena u Prvom svetskom ratu. Na improvizovanoj govornici pored nje Stevan je pozvan da 1945. održi govor na skupu kome je predsedavao neki ruski general. Po rečima njegovog sina Milosava Božića, „otac je zahvalio Rusima na oslobođenju i rekao da kada počne sa radom Narodna skupština u Beogradu prvi zakon koji treba da se izglasa jeste zakon o ukidanju smrtne kazne, jer je dosta nas Srba izginulo u ratu. Došlo je do rasprave i svađe među prisutnima pa je predsedavajući general zatvorio skup. Nekoliko nedelja kasnije otac je proglašen za kulaka”.
Ovakav liberalni stav i humanističko zalaganje za ukidanje smrtne kazne, dok su „oslobodioci” po Srbiji spremali preke sudove i masovne likvidacije „oslobođenih”, nikako nije mogao biti po volji vlasti. Njegov istup izazvao je toliko nezadovoljstvo da je posle nekoliko meseci bačen u zatvor gde je sa prekidima proveo tri godine.
Vongar je nesumnjivo imao na umu očevu hrabrost dok je u svojim delima žigosao Britansku imperiju za ono što je učinila Aboridžinima. Ali to nije sve po čemu se on ugledao na svog oca.
Milosav Božić kaže: „Stevan je napisao pismo kralju Aleksandru u kome ga je obavestio o svom snu u kome je video smrt koja ga čeka u Francuskoj. Međutim, Krunski odbor, da pismo ne bi zabrinulo kralja i odvratilo ga od posete Francuskoj, a smatrajući ga običnim sanjarenjem jednog seljaka, odlučio je da pismo ne preda kralju. Posle smrti kralja Aleksandra Karađorđevića, Stevan Božić, sa povratnim receptom koji je dobio od dvora da je pismo primljeno, obratio se dvorskoj pošti. Nadležni u dvorskoj pošti su se pravdali da Krunski odbor kralju nije uručio pismo možda zbog nervoze i neugodnosti, a smatrajući poniženjem da se sanjanje jednog seljaka predaje kralju kao važnost. Stevan Božić, preko advokata Čede Plećevića, podiže tužbu protiv Krunskog odbora sa navodima da je Krunski odbor sprečio spasavanje od smrti kralja Aleksandra. Advokat Čeda Plećević iz Aranđelovca i Stevan Božić, seljak iz Trešnjevice, nisu mogli voditi sudski spor sa Krunskim odborom i njihovim advokatom.”
Ove reči govore da nema nikakvog slučaja što su Aboridžini Stevanu Božiću, koji je sa njihovom sunarodnicom Đumalom izrodio dvoje dece, dali ime pod kojim se proslavio – Vongar, glasnik iz sveta snova. Priča iz Srbije ponovila se u Australiji, talas jednog naraštaja prelio se preko drugog, jer je u svojim delima Vongar prizvao snove koje su Aboridžini sanjali milenijumima i koji će možda u nekom trenutku nepredvidivog obrta i kolonizatorima omogućiti da se probude.
Svi koji žele da saznaju više, naći će to u autobiografiji B. Vongara koju je pod nazivom „Dingovo leglo”, u okviru izabranih dela, objavio izdavač „Jasen” iz Beograda, i u zborniku „Antropologija istine”, koji je povodom proglašenja B. Vongara za počasnog doktora objavio Univerzitet u Kragujevcu.
Prof. dr Aleksandar Petrović
(Iz dodatka NIT - broj 6)
objavljeno: 08.11.2011.
.jpg)
