Izvor: Politika, 30.Apr.2011, 00:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smer u kojem strah raste
„Mišljenja sam da je osnovana tvrdnja poznatog američkog teoretičara medicine Herberta Bensona da je ’naše društvo tako ustrojeno da stvara stanje straha’, upozorava filozof Dejan Đorđević. Da li je u pravu psihijatar koji je izjavio: „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan!”
Kada razgovaraš s Bogom, to je molitva; kada Bog razgovara sa tobom, to je šizofrenija
(Tomas Sas, „Mentalna bolest kao mit”)
Šta je to u stvari ludilo? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << S tim izazovom u najširem smislu uhvatio se u koštac filozof Dejan Đorđević (41) u svojoj uzbudljivoj knjizi „Uvod u filozofiju abnormalnog” (izdavač „Mrlješ”), proistekloj iz doktorske disertacije prošle godine odbranjene na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Poljski pisac Marek Hlasko napisao je: „Svet se sastoji od dve polovine. U jednoj od njih je nemoguće živeti, a u drugoj je nemoguće izdržati.” Kako uočiti nevidljivu liniju koja rastavlja ludilo i neludilo?
Ukoliko se pod „ludilom” podrazumeva mentalna bolest, nemoguće je dati sažet i odsečan odgovor. Smatram da takva linija, vidljiva ili nevidljiva, jednostavno ne postoji. Počnimo s tvrdnjama čuvenog američkog duhovnog delatnika Entonija de Meloua koje glase: „Čitav svet je lud. Jedini razlog što nismo zatvoreni u ludnice jeste to što nas ima previše.”
Druga rečenica, naravno, ne sadrži pravi razlog zbog kojeg tako uspešno izmičemo prinudnoj hospitalizaciji.
U tom pogledu izvesne misaone horizonte otvaraju rezultati uporednog psihološkog proučavanja (Belinda Bord i saradnici 2005) kriminalaca-sociopata zatvorenih u duševnoj bolnici Broudmur (Velika Britanija) i rukovodilaca zaposlenih u nekim britanskim preduzećima. Mnogo je rukovodilaca koji imaju sociopatske crte ličnosti identične hospitalizovanim razbojnicima, i to baš one koje sa sobom povlače nemalu društvenu opasnost. Mogli bismo zaključiti: takvi rukovodioci se ne označavaju kao sociopate, već kao „uspešni, školovani mladi ljudi”, a izlivi njihove prekomerne agresivnosti prema zaposlenima kao „organizacija rada”, bez obzira na to što po pravilu proizvode opasne psihosomatske bolesti na strani zaposlenih. Da i ne govorimo o tome što se polje bolesti zavisnosti stalno proširuje, i to ne bez razloga.
S druge strane, takav uvid ne bi smeo da nas navede da brzopleto usvojimo shvatanje da su mentalne bolesti „mit” (Tomas Sas).
Postojanje takve bolesti opredeljuje stanje prekomerne duševne patnje i mentalne disfunkcionalnosti. Dve su nedoumice koje pri tome dolaze do izražaja. Prva se odnosi na arbitrarnost priloga „prekomerno”, a druga na situaciju opisanu sintagmom spiritual emergency, inače stvorenu u krilu savremene američke kritičke psihijatrije. Ona označava nadolazak palete psihopatoloških simptoma, kao neophodne faze na putu misticističke varijante „duhovnog razvoja”.
Izvesni sofista-lekar je u petom veku pre Hrista epilepsiju izjednačio sa ostalim bolestima, iako je pre toga nazivana „svetom bolešću”. Šta bi nam rekli oni koji „možda znaju što mi ne znamo”?
Generalizacijama, naravno, ovde nema mesta. Jedno je, međutim, sigurno: mnogi sa uočenim simptomima epilepsije ne bi se složili s tim da su u pitanju patološki simptomi koje treba „lečiti”, već simptomi izvesnog stupnja na tegobnom putu mističkog pregnuća. Na ovakve okolnosti ukazivao je Emil Sioran. Za nas je, možda, najrelevantnija studija „Misticizam i epilepsija” koju je nedavno objavio španski psihijatar Havijer Alvarez. On iznosi zanimljivu tvrdnju da je putem pažljivog „nešablonskog” posmatranja pacijenata zaključio da se simptomi epilepsije prečesto ne mogu označiti kao patološko stanje, već kao neurološka osnova mističkog prodiranja u inače nedostupne duhovne krajolike.
Krećemo li se u smeru u kojem strah raste, da se pozovem na malo izmenjenu misao Milorada Pavića?
Svakako. Mišljenja sam da je osnovana tvrdnja poznatog američkog teoretičara medicine Herberta Bensona da je „naše društvo tako ustrojeno da stvara stanje straha”. Uočljivo je to posebno na ovim prostorima: usvajanje „vrednosti” kao što su zgrtanje profita po cenu užasavajućih socijalnih nepravdi, sveopšta vladavina primitivizma u javnom životu po pravilu dovodi do dramatičnog porasta anksiozno-depresivnih poremećaja i kod „običnog sveta” i kod onih ljudi od duha. Ako me sećanje ne vara, štampa je zabeležila sledeću izjavu nekog našeg psihijatra : „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan!”
Zašto je Imanuel Kant zahtevao da se „sudskopsihijatrijsko veštačenje bezuslovno poverava filozofu”? Da li se to igde danas uobičajava?
Imao sam uvid u sadržaj velikog broja nalaza sudskih veštaka neuropsihijatrijske struke. U određenom broju slučajeva bilo bi nedopustivo blago tvrditi da odišu pozicijom koju sam u svojoj knjizi označio kao rigidni psihijatrijski realizam i koji sam, a to je zbog pitanja potrebno naglasiti, kritikovao iz perspektive Kantovog kriticizma. U jednom krivičnom postupku veštaci neuropsihijatri tvrde da je okrivljeni „visokomoralna ličnost gotovo ugašenog seksualnog nagona”. Mislim da je komentar suvišan.
Ne verujem da postoji država u kojoj sudovi neuropsihijatrijsko veštačenje poveravaju filozofima – istinski filozofi imaju nezgodan običaj da filozofskom preispitivanju podvrgavaju mnoge uporišne tačke, pa i pravne.
Šta Mišel Fuko, i sam u mladosti oboleo od potištenosti, naziva „velikim utamničenjem”?
„Velikim utamničenjem” označio je naročiti oblik nasilja (zatvaranje u razna „prihvatilišta”) od strane centara društvene moći u doba klasicizma nad onim što se u savremenoj filozofiji označava kao Drugo – u ovom slučaju nad nezaposlenima, prosjacima i „ludacima”. Kao bitnu tačku hronološkog lociranja francuski filozof je odredio 1656. godinu i osnivanje Opšteg prihvatilišta u Parizu.
Postavlja li filozofija prava pitanja, budući da se istinska nauka sastoji od postavljanja pravih pitanja, a ne od davanja pravih odgovora?
Kada je u pitanju „deskriptivna” dimenzija pitanja, neosnovano bi bilo izreći generalizirajući sud. Mnogo je filozofa koji su u prošlosti umeli i dan-danas umeju da, u celosti ili delimično, neguju istinsku zapitanost. Na kraju krajeva, filozofija po definiciji počiva na negovanju nemilosrdne zapitanosti spram celokupnog konglomerata zdravorazumskih uverenja. Da parafraziram Nikolaja Berđajeva, upravo je to razlog što filozofa niko ne voli.
Ima li čovek, uopšte, pravo na raspolaganje svojim telom i svojom dušom, kao u samurajskoj krilatici „Budeći se ujutru, misli na smrt”? Zar Gete (Johan Volfgang) nije rekao da je „samoubistvo čin koji je svojstven ljudskoj prirodi”?
Pravo na raspolaganje svojom dušom prećutno pretpostavlja slobodu volje, neograničenu mogućnost kontrole duševnih procesa, neograničenu mogućnost psihološkog distanciranja spram stalnog medijskog „ispiranja mozga” itd. Što se tiče prava na raspolaganje svojim telom, prava na samoubistvo, smatram da se to može rešiti iz perspektive filozofske pozicije poznate pod nazivom vrednosni pluralizam, koju sam pokušao da odbranim.
Sasvim je sigurno da ima nečeg priglupog, degutantnog, primitivnog... u medijskom hvalisanju uspešnog nasilnog sprečavanja nesrećnih ljudi da izvrše samoubistvo. Zašto bi navedena nasilna sprečavanja a priori trebalo označavati kao etički ispravna?
U pogledu Geteove tvrdnje moram da istaknem da sintagmu „ljudska priroda” smatram krajnje nejasnim i generalizirajućim pojmom. Moguće je, doduše, uočiti prisustvo određenog broja karakternih crta kod najvećeg dela čovečanstva, ali ne treba zaboraviti da je, barem u nekoj krajnjoj instanci, svaki čovek jedinstveno delo prirode ili Boga.
Koje pojave proučava neuroteologija ili spiritualna neuronauka?
Neuroteologija je grana neuronauka koja teži da utvrdi neurološke korelate tzv. mističkih doživljaja.
Da li ste saglasni sa iskazom kanadskog filozofa psihijatrije Lorija Rezneka da geni igraju glavnu ulogu u mentalnim oboljenjima?
„Čovek sumnja dok je živ – ako je pametan”, reči su velike američke spisateljke Perl Bak. Ja bih dodao: naročito ako ima posla s tako dalekosežnim, odsečnim i spekulativnim stavovima kao što je Reznekov koji ste naveli. Filozofskim jezikom rečeno, to je izraz pozicije koju bismo mogli označiti kao naivni rigidni naučni realizam.
Da se, donekle, „vratimo” na nivo jednog nefilozofskog promišljanja genetske hipoteze koja je bila u modi do početka 21. veka. S vremena na vreme u dnevnim novinama mogli su se pročitati naslovi poput „Pronađen gen za shizofreniju!” itd. Poslednjih godina prve dekade ovog veka 23 istraživača iz Australije, Francuske i SAD preduzela su obimno istraživanje, čiji su rezultati objavljeni u prestižnom „Američkom časopisu psihijatrije”. Ne postoji veza između shizofrenije i gena obolelih! U ovom smeru kreću se i zaključci knjige Džozefa Džeja „Nedostajući gen: psihijatrija, naslednost i bezuspešna potraga za genima”.
Ovo valja istaći ne zato da bismo čitaoce ubedili u to da prihvate poziciju suprotnu Reznekovoj, već da bismo ih naveli da se duboko zamisle kada čuju od upotrebe izlizanu sintagmu – „To je naučno dokazano!”
Stanko Stojiljković
objavljeno: 30.04.2011.
.jpg)
