Izvor: Politika, 07.Okt.2011, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skrivena mera lepote
„Da li umetnost treba da podražava prirodu, ili priroda treba da podražava umetnost; ili i jedna i druga treba da podražavaju svoj idealni uzor – suštinsku lepotu. Meni se čini da tu započinje jedna vrsta mnogostrukih ogledala u kojoj se u prvi mah ne zna da li je umetnost ogledalo prirode, ili je priroda ogledalo umetnosti, ili su i jedna i druga ogledalo bića i duha”, pita se prof. dr Mirko Zurovac, filozof i esteteičar
Svoju očaravajući knjigu „Tri lica lepote” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << započinjete ubeđivačkom rečenicom: „Ne postoji ništa na kugli zemaljskoj što čovek toliko ceni kao lepotu, do koje mu je toliko stalo, a da uopšte ne može dati razlog za tu svoju žudnju”. Zašto?
Zato što lepo nosi u sebi svoju izvornu tajnu koja se može osetiti, ali se ne može prometnuti u jezik pojmova, niti pojmovima do kraja objasniti. To je razlog što lepo ima puno značenja, pa, ponekad, oni koji vode filozofski dijalog koriste iste reči, a govore o različitim stvarima. Takvi nesporazumi su veoma česti među filozofima. Sličan je slučaj i s pojmom lepog.
Lepo je jedna od tri najviše filozofske vrednosti. Ostale dve su Dobro i Istinito. Istovremeno, to su obuhvatni pojmovi, čiji je sadržaj beskrajno širok i raznovrstan. To je razlog što klasični pojam lepog nije mogao da se rasprostre na sve vrste lepote i na celu umetnost, pa je ozbiljno počeo da se dovodi u pitanje njegov položaj u estetici kao univerzalne estetske vrednosti i najviše estetičke kategorije. Jedini način da lepo sačuva centralni položaj u estetici jeste da se u sebi diferencira. Tačnije diferenciranje pokazuje da postoje tri po prirodi i poreklu različite vrste lepote: suštinska lepota, prirodna lepota i umetnička lepota, čija plodna ekvivokacija nudi estetici neslućeno bogatstvo jedne još nedovoljno istražene oblastikoju ona treba da istražuje i objašnjava.
Samo tako i pod tim uslovima lepo može ostati osnovni i obavezujući pojam estetike, kao što su to pokazala moja istraživanja, promišljena i izložena u knjizi Tri lica lepote.
Hipija Veći: Otkuda ti znaš, Sokrate, koje su stvari lepe, a koje su ružne? Hajde onda, ako znaš, možeš li reći šta je to lepo? Može li iko odgovoriti starogrčkom mudracu?
Platon se smatra utemeljivačem klasične evropske metafizike. A sastavni deo klasične metafizike, čak možda njen najznačajniji deo, čine različite metafizike lepog, koje su toliko značajne, a ponekad toliko lepe, da ih je nemoguće zaobići. Osim toga, one su prve u vremenu, pa je njima bilo potrebno započeti istraživanje i izlaganje problematike lepog. U centru interesa metafizike lepog stoji suštinski lepo. To je ideja lepog ili lepota ideje koja nam otvara oči i osvetljava put, ono na osnovu čega prepoznajemo lepe stvari u prirodi i umetnosti.
Hipija Veći spada među sokratske dijaloge Platonovog ranog perioda. To je prvi dijalog koji Platon u celosti posvećuje problemu određenja lepog. Od šest definicija lepog, tri je predložio Hipija, a tri Sokrat, da bi, na kraju, sve jednako bile odbačene zajedno sa onom poslednjom u kojoj se pominje dobro. Pominjanje „dobra” pobuđujevizijeuSokratuokojimaonnevolidagovori, paseodlučujedasepovučedabiseudubiousvojeunutrašnjevizije. Takojeshvatioznačenjeposlovicekojaglasi: „Svelepojeteško”.Na kraju nema prihvatljive definicije lepog, niti odgovora na pitanje šta je lepo po sebi, ali je ostala i pouka kako treba tragati za ovom velikom tajnom koja se naziva lepotom. Pa ako grčki mudrac nije mogao da odgovori na pitanje koje je sam postavio, kako se može očekivati da to učini neko drugi?
Isti taj Platon u drugom dijalogu posvedočuje: „Sve dobro je lepo, a sve što je lepo ne oskudeva u pravilnoj meri, a ružno je ono čemu mera nedostaje”. Ima li lepota vlastitu meru?
Platon je žestoko kritikovao mimetičku umetnost. Ali jedna druga umetnost kod njega još ima veliku cenu. To je ona umetnost koja počiva na redu i poretku. Mera i poredak su božanskog porekla. Samo čovek ima osećanje za meru i poredak, to jest za ritam i harmoniju, pa u tom pravcu umetnost dobija na ceni kod Platona. U toj ideji ima nečeg vrednog i neprolaznog, ali nam ne govori sve što je potrebno znati o umetnosti. Jer, doista, svako umetničko delo je jedinstvo u mnoštvu, ali svako jedinstvo u mnoštvu nije umetničko delo. Takva dopuna je potrebna svakom formalnom određenju umetnosti, pa prema tome i ovom Platonovom. Drugim rečima, lepota ima vlastitu meru, ali ju je teško otkriti i odrediti.
Kako tumačite Aristotelov iskaz: „Umetnost delom podražava prirodu, a delom dovršava ono što priroda nije mogla da dovrši”? Koliko je čovek vičan i dosežan da ispravlja i prepravlja to što nije stvorio?
Aristotel je Platonov učenik koji se slaže sa svojim učiteljem u bitnoj stvari: i jedan i drugi filozof smatraju da je suština stvari u idejama. Razlika između njih počinje tek u različitom razumevanju odnosa između stvari i njihovih ideja: Platon smatra da ideje postoje u carstvu ideja i nezavisno od stvari, dok Aristotel veruje da su ideje u stvarima. Ideje su u stvarima, ali samo kao njihov unutrašnji cilj koji one u stvarnosti nikada neće moći da ostvare. Sve one teže da izrastu u svoj pojam, u svoju ideju, da budu idealne, ali usled materijalnih i ontičkih smetnji one moraju da se odreknu nečega što je od izuzetne važnosti za pravilan rast njihove biti.
U prirodi, stvari su krivo zapale, pa zato krivo rastu. Zato sva prirodna ostvarenja imaju mnogo nedostataka. Zato nema idealnih: svi smo nedonoščad sa mnogo nedostataka u odnosu na našu pravu suštinu.
Priroda, dakle, nije uspela da se izrazi. S obzirom na svoju suštinu, ona na nas ne može estetski delovati, pa je, zato, potrebna umetnost, koja dolazi da bi suštinu stvari iz njihove nutrine izvukla na površinu. U tome je smisao one čuvene Aristotelove rečenice prema kojoj „umetnost delom podražava prirodu, a delom dovršava ono što priroda nije mogla da dovrši”. Umetnik pomaže prirodi da se izrazi. Ali to može samo veliki umetnik koga je priroda bogato obdarila. Šeprtlje joj samo nanose štetu, pa bi bilo bolje da se bave nečim drugim za šta su sposobni.
„Umetnost je čovek pridodat prirodi”, protumačio je Frensis Bekon. Pojava pojave ili senka senke?
To je čuvena Bekonova misao koja se često navodi u literaturi. U njegovo vreme još nije bio uobličen moderni pojam umetnosti kao autonomnog područja čovekove delatnosti. Pod umetnošću se podrazumevalo čitavo čovekovo produktivno umeće, pa je Bekon hteo istaći da ona nije delo prirode, već ono što čovek dodaje prirodi.
I Oskar Vajld ponavlja antičko pitanje: ko, dakle, koga treba da podražava – umetnost prirodu ili priroda umetnost? Ili i jedno i drugo svoj idealni uzor?
Dugo se verovalo da je lepa umetnost podražavanje lepe prirode, sve dok se nije došlo do uvida da sama priroda ima puno nedostataka. S takvim uvidom moglo se postaviti pitanje: Zašto da umetnost podražava prirodu? Zar ne bi bilo bolje da priroda podražava umetnost? Ovo pitanje je izričito postavio Oskar Vajld, ali je ono, kao što smo videli, bilo prisutno već u samoj klici filozofskog mišljenja, to jest već kodstarih grčkih filozofa.
Pri tomekao da se zaboravilo da pored prirodne i umetničke lepote postoji suštinska lepota, koja je u vrednosnom smislu nešto više, a u ontološkom smislu nešto prvotnije i od jedne i od druge. To me je navelo da sam postavim pitanje ko koga treba da podražava: da li umetnost treba da podražava prirodu, ili priroda treba da podražava umetnost; ili i jedna i druga treba da podražavaju svoj idealni uzor – suštinsku lepotu. Meni se čini da tu započinje jedna vrsta mnogostrukih ogledala u kojoj se u prvi mah ne zna da li je umetnost ogledalo prirode, ili je priroda ogledalo umetnosti, ili su i jedna i druga ogledalo bića i duha.
Dve velike vrste lepote – prirodna i umetnička – nisu istovetne. U čemu su različne?
Prva je delo prirode,čije namere nismo u stanju da proniknemo, a druga čovekovog produktivnog umeća,koje bi trebalo da nam je blisko i dosta poznato.
Koje to odlike odlikuju biće lepog?
Lepo je veoma zagonetna pojava. Njime su se bavili najveći umovi čovečanstva, pa ipak nikome do danas nije uspelo da odredi objektivne karakteristike lepog. Uprkos tome, klasično doba nije odustajalo od namere da izvede objektivne karakteristike lepog koje leže u osnovi klasičnih pravila definisanja lepog predmeta. Ja sam ih naveo osam: 1. istina; 2. sjaj i jasnoća; 3. celina i celovitost; 4. poredak i harmonija; 5. jedinstvo i jedinstvenost; 6. nepokretnost i vedrina; 7. sreća i blaženstvo i 8.žudnja za inteligibilnim. S nadolaskom modernih vremena, koja karakteriše okretanje subjektu i njegovim saznajnim i osećajnim moćima, lepo se sve više određuje po svom dejstvu na subjekt.
Iz kojih razloga je vrhovni zakon starih Grka bio – zakon lepote?
Mnogi to dovode u vezu sa običajima, uslovima života i načinom rada. Kod starih Grka sve je doprinosilo da se stvara lepota i umetnost: klima, podneblje, sunce, atmosfera, grčki jezik sa svojom muzikalnošću, divna tela grčkih ljudi koja su oplemenjivana atletskim igrama. U gimnazijama i vežbalištima umetnici su mogli slobodno da proučavaju tela efeba, te savršene modele prirodne lepote, a u pozorištima i na javnim svečanostima plesovi su im pružali priliku da direktno posmatraju lepotu prirode.
Ovu lepotu, koju su stalno imali pred očima, grčki umetnici su još ulepšavali tako što su je uz pomoć mašte uzdizali iznad nje same i tako je prikazivali lepšom nego što je u prirodi. Oni su prihvatili zakon Tebanaca, koji je nalagao, pod pretnjom kazne, „da se ličnosti prikažu sličnim i u isto vreme lepšim”. Sve su to razlozi – a oni nisu jedini – zbog kojih je vrhovni zakon kod starih Grka bio – zakon lepote.
Kako i zašto „dolazi do slaganja prirode stvari s našom vlastitom prirodom”, što naučnik još nije u stanju da objasni? Odigrava li se to susretanje i preplitanje u našem razumu ili negde drugde?
Da bi se umetničko delo otvorilo u svojoj lepoti, potreban je ne samo antropološki određen stav čoveka, već i jedan poseban stav – estetski stav koji je oslobođen svakog spoljašnjeg interesa. U estetskom stavu ja posmatram nešto samo zato što je ono vredno da po sebi bude viđeno i doživljeno. To je Kantovo nezainteresovano sviđanje koje isključuje svaki spoljašnji interes. Spoljašnji interesi ne smeju prodreti u estetsku srž estetskog predmeta, jer ako prodru brzo je razaraju, a onoga ko je njima opterećen čine slepim za lepotu i umetnost. Tu dolazi do izražaja ontički odnos i osećanje prisustva koji apeluju na sve naše psihičke funkcije i angažuju čitavo naše biće.
Zašto je genije moguć i ostvariv jedino u umetnosti? Uskraćujete li mu nauku kao utočište i pribežište, kao što čini Imanuel Kant („Lepe umetnosti su umetnost genija”)?
To je Kantova ideja koja radikalno raskida s klasičnom tradicijom i najavljuje epohu romantizma. Kant polazi od tradicionalnog poistovećivanja genija i talenta, pošto je ovaj poslednji određen kao urođeni dar koji potiče iz prirode subjekta. Prekogenija priroda se izražava direktno u vidu prirodnog dara. Svaki umetnik je više ili manje genijalan. Nema umetnosti bez genijalnosti, bez urođene sposobnosti da proizvodi i da izražava estetske ideje. Zajedničko mu je sa spontanošću prirode to što nije sposoban da objasni odakle mu dolaze ideje i kako ih je pronašao.
Genije je specifična sposobnost po kojoj se umetnost, kao sposobnost koja predstavlja veštinu i umeće, razlikuje od znanja i nauke. On ne zna da objasni ono što radi, jer radi kao priroda nesvesno, pa njegove proizvode, kao i proizvode prirode, treba shvatiti kao jednu svrhovitost koja ne proizlazi iz nekog prethodnog znanja. Zato nema genijalnosti u nauci, jer sve što nauka otkrije može se naučiti. Sve ove Kantove teze o genijalnosti ne bih mogao da prihvatim potpuno nekritički, ali moram priznati da su genijalne.
Vi razlikovanje vidite kao izokrenutu simetriju: umetnost je namera koja izgleda da nije namerna, dok je lepa priroda odsutnost namere koja je namerna. I pri tome ste se zapitali: „Da li to znači da je čista lepota smeštena dalje od čoveka i od svake namere”?
I ta misao je izrečena povodom Kantovih genijalnih ideja. Kant je pažljivo odmeravao odnos između prirodne i umetničke lepote, da bi, ipak, dao izvesnu prednost prirodnoj lepoti nad umetničkom. U umetnosti mu je smetalo to što se na umetničkom predmetu uvek oseća ruka – a to znači i namera – njegovog ljudskog stvaraoca, što, onda, uvek kompromituje čisti sud ukusa. Jedino prirodno lepo pruža priliku za čisti sud ukusa koji nije povezan ni sa kakvom idejom i prepoznatljivom namerom. Iz toga sledi da će čist estetski sud pred nekim ljudskim delom biti moguć samo ako namera može ostati nevidljiva, što je moguće samo u slučaju genijalnih umetničkih dela. U vezi s tim problemom postavio sam pitanje koje ste naveli.
Iako potiču iz istog korena, umetnost i tehnika ne idu zajedno. Zbog čega su se razdvojili?
Da. Umetnost i nauka su ponikli iz istog korena: i jedna i druga reč potiču od grčke reći techne, koja je označavala svaku vrstu umeća izrade predmeta zasnovane na znanju ili praktikovanje neke veštine, pa se odnosila na celu oblast zanatske i umetničke proizvodnje. Ova delatnost se vremenom u sebi podvojila na umetnost i nauku, u modernom smislu reči. Modernost je do kraja rastočila njihovu prastaru vezu, pa su one počele da se suprotstavljaju i međusobno ugrožavaju. Moderna tehnika vodi kolonijalni rat protiv prirode, s namerom maksimalnog gospodarenja nad njom i nad njenim tajnama, dok umetnost, ali ona prava i velika, po mome mišljenju, još čuva izvornu saglasnost s prirodom.
Korbizje kazuje: „Stvaranje je čin uređivanja. Teži li baš svaki stvaralac simetriji”? A Gete pridodaje: „Svaka kompozicija je zasnovana na prikrivenoj simetriji”? Kome biste se priklonili?
Možda oni govore o istom. U tom slučaju nije potrebno priklanjanje već razumevanje. Uređivanje je širi pojam od simetrije, jer je simetrija samo jedan od načina dovođenja u red, pa bi lakše bilo prikloniti se Korbizjeu, ali neke druge Geteove misli ukazuju na značaj umetničke forme u umetnosti, a ona je po svom značenju dovoljno obuhvatna da joj ne izmiče ništa što je bitno u umetničkom stvaranju.Ali to je veoma složen problem koji bi trebalo posebno razmatrati. U tom slučaju Gete bi bio sjajan sagovornik sa svojim idejama koje se odnose na umetničku formu.
Kako ružno i odvratno učestvuju u lepoti, što se zapitao i Herbert Markuze? A Nikolaj Hartman dodaje: „Ono što je umetnički uspelo, nije uvek lepo”?
U novije vreme lepo ima značenje suprotno ružnom. Iz toga sledi da je lepo ono što se sviđa. Ružno se ne sviđa, ali to ne znači da ono ne može naći svoje mesto u umetničkom delu kao predmet prikazivanja. Tako, na primer, Zola nikada ne piše o lepim događajima. Isto tako mi se mučno osećamo dok čitamo Kafku. Ali to ne znači da njihova dela nisu lepa. Umetnički lepo je formalna, a ne sadržinska kategorija: ono nije vezano ni za kakve sadržaje, nego umetnički sadržaji proizlaze iz umetničke forme. Forma određenim kvalitetima deluje sadržajno. I to je tek umetnički sadržaj umetničkog dela.
Sluteći nešto od toga, Nikolaj Hartman je tvrdio da u jednom te istom umetničkom delu možemo otkriti dve po prirodi različite vrste lepote: jedna je lepota predmeta prikazivanja, a druga lepota samog prikaza. Ova druga je umetnička lepota i bez nje nema prave umetnosti. Ona proizlazi iz načina na koji je umetnik nešto prikazao ili izrazio.
Postoji li čulo za lepo, koje umetniku „pribavlja zanosno uživanje”, kako je verovao veliki pesnik Šarl Bodler?
Postoji, ali se pod njim ne podrazumeva neko spoljašnje čulo, već ono što se obično naziva ukusom. O njemu su francuski pisci dali divne stranice još u 17. veku, koje i danas važe i mogu da privuku pažnju i današnjeg čoveka. Pojam ukusa najpre se javlja u fiziološkom, a zatim u opšte vrednosnom smislu. U fiziološkom smislu ukus je isto što i sposobnost naših čula da razlikuju različite ukuse: slatko, slano, gorko, kiselo itd. Fiziološko poreklo pojma ukusa, čije je moralno i estetsko značenje dobijeno pomoću metafore, kao što je primetio Volter u svom Filozofskom rečniku, shvaćeno je kao taktilno i neposredno, instinktivno i prerefleksivno prepoznavanje i rasuđivanje.
Otuda figurativno značenje termina ukus, koji označava, s jedne strane, urođenu ili stečenu subjektivnu sposobnost da se sudi o objektivnim kvalitetima umetničkih dela, a s druge strane, sklonost i preferencije jedne ličnosti, jedne grupe ili jedne epohe u pogledu stila života ili u stvarima umetnosti. U tom smislu mnogi mislioci tretiraju ukus kao posebnu moć koju nazivaju estetskim čulom, ali ga jasno razlikuju od spoljašnje čulnosti. Bodler postupa na isti način.
Pojmu ukusa Dositej Obradović je posvetio prvu glavu svojih Sobranija, pod naslovom „O nekim različnim veštma, i pervo o vkusu”, a koristi ga veoma često u svojim delima, i to u širokom smislu koji je u to vreme bio aktuelan u prosvećenoj Evropi.
Zbog čega filozofi, kako navodite, mešaju „lepo” i „dobro”? Koje ih više približuje istini i suštini?
Odnos lepog i dobrog ima svoju dugu istoriju i mi smo dužni da preuzmemo problematiku koja se istorijski pojavila.Zato iz naših razmatranja ne možemo isključiti helenističko razumevanje odnosa između lepog i istinitog. Lepo je bilo shvaćeno kao „čulni sjaj istinitog”. Iza svega stoji antička koncepcija kvalitativnog univerzuma u kom biće i dobro koincidiraju, u smislu da u jednom zatvorenom kosmosu individualnih jedinstava, od kojih svako ima jednu funkciju i jedan zakon, svaka stvar je dobra ukoliko ona vrši svoju funkciju na savršen način. U tom smislu dobro je savršenstvo bića, pa pojmovi stare fizike imaju normativno značenje. To je razlog što se lepo u širem smislu dovodi u vezu sa istinitim, a u etici sa moralnim. Ta veza će se dugo održati, pa pojam ukusa, kao u osnovi estetički pojam, ostaje povezan sa svojim moralnim značenjem zato što je lepo shvaćeno kao simbol dobra.
Filozofi i teoretičari 18.veka listom su verovali da su ukus i moral kod čoveka tesno povezani i da se odnos prema lepom i prema dobrom dodiruju i prepliću u samoj svojoj suštini. Tek kad antička koncepcija zatvorenog kosmosa bude zamenjena homogenim univerzumom matematičke fizike, biće neće više koincidirati s vrednošću, vrednost će se odvojiti od bića,pojava će se odvojiti od realnosti, a umetnost će krenuti putem autonomije, što, onda, naravno, pretpostavlja odvajanje lepog i dobrog.
Ali to je već moderno vreme sa svim različitim propratnim pojavama.
(Iz dodatka NIT - broj 5)
Stanko Stojiljković
objavljeno: 06.10.2011
