Izvor: Politika, 04.Sep.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šaputanje u glavi
Na jastuku (ili kamenu) ljudi su to upražnjavali milionima godina pre nego što su počeli da snimaju filmove i bave se naukom. Sada su ljudi-naučnici u stanju da prisluškuju šaputanje nerava u mozgu, čak da im odgovaraju. Kao sused susedu preko plota
Šaputanje na jastuku su, navodno, izmislile filmadžije iako ga ljudi milionima godina upražnjavaju bez ičega. A počeli su stavljanjem kamena pod glavu.
Šaputanje u glavi je najsvežiji čovekov izum jer je iziskivao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najsavremenije postupke zavirivanja i osmatranja unutar lobanje.
Stotine milijardi nerava ispreplelo se u malo više od 900 grama naboranog tkiva koje zovemo mozak. Naučnici su proveli godine prisluškujući elektrohemijske poruke (signali) – neuronsko brbljanje – da bi odgonetnuli šta se zbiva kada se pamćenje uobliči ili neko osećanje iskusi. Prošlih godina su počeli da umeću elektrode i da snimaju funkcionalnom magnetskom rezonancijom (fMRI) da bi za svoje istraživačke ciljeve upregli bezbrojne ćelije i načinili odgovarajuće mikročipove.
Otišli su i korak dalje: ne osluškuju samo šta nervi šapuću, sada im uzvraćaju odgovore. Kako si? Dobro sam! Kao sused susedu preko plota.
Živci u obliku krofne
Uzgajanje živaca izvan mozga, međutim, iziskuje da se ispune dva bitna uslova: naterati ćelije da se razvijaju u petrijevim šoljama (naročite posudice) i primorati ih da svaka sa svakom uspostavi vezu. Čim se povežu, nervi otpočnu među sobom da opšte, šaljući jedni drugima električne podražaje. Nije nimalo lak zadatak zadržati ih u ćaskanju.
Umesto da ih pusti da nasumično rastu u ćelijskoj kulturi, na Univerzitetu Pitsburg (SAD) jedna istraživačka družina ih je najpre privolela da se udruže u obliku krofne, a potom spojila s malenim staklenim čipom. Šta su time postigli?
Upravo je pomenuto obličje omogućilo da ćaskaju 20 sekundi, nakon što su bili podstaknuti slabašnim električnim udarom. I gle čuda: elektrohemijski signal je kolao bez prekida kroz neobičnu „neuronsku krofnu”. Iako ne izgleda kao da je učinjen presudan proboj, sasvim je očigledno da je načinjen „korak od sedam milja” u razumevanju nastajanja pamćenja.
Kratkotrajno upamćivanje, recimo telefonskog broja koji ćemo pozvati, iskrsava kada nervi istraju u čavrljanju, baš kao što su to uradili u novooblikovanoj „neuronskoj krofni”. Kako pristupiti delu mozga u kojem se to istrajno odigrava?
Za sada, stavljanjem nerava na mikročipove i posmatranjem, da bi se izbeglo zavirivanje kroz otvorenu lobanju. Takvim prisluškivanjem neuronskog brbljanja prikupljeno je mnoštvo korisnih podataka.
Istraživači se nisu time zadovoljili: upotrebili mikročipove da odgovore na elektrohemijske poruke. Na prvi pogled komadići obrađenog peska ne razlikuju se mnogo od onih koji su ugrađeni u većinu računara. I ne samo to: i prirodni živci i silicijumske pločice govore istim jezikom – prenose poruke električnom strujom.
Dvosmerno čavrljanje
Jednostavan način da se postigne dvosmerni protok (čavrljanje), u kojem maleni čipovi prate i beleže promene u nervima (aktivnost) i poručuju im kada da se uključe ili isključe. Želite li da doznate šta se u mozgu dešava, morate da osmislite tehnološki postupak zapisivanja zbivanja u velikim neuronskim mrežama.
Neuročip (neuronski čip) jedan je od poželjnih pristupa. Kako ga zamisliti i izraditi?
Naučnici koriste lepljive proteine da bi nerve zalepili za mikročip, na kojem je na svakom kvadratnom milimetru načičkan veliki broj tranzistora i kondenzatora. Prvi beleže neuronske elektrohemijske signale, drugi otpuštaju slabašne impulse električna struja da ih na to podstaknu.
A naučnici pomno nadgledaju kako nervi odašilju i primaju poruke na čipu, na osnovu čega prepoznaju različite obrasce ponašanja raznovrsnih moždanih ćelija. Za početak nastojaće da odgonetnu vladanje zdravih da bi jednog dana ubacivanjem neuročipova lečili obolele, kao kod Parkinsonove ili Alchajmerove bolesti.
Kod prve bolesti, naime, nervi nepravilno ispaljuju signale zbog nedostatka dopamina, neurotransmitera koji prenosi električne podražaje kroz majušne pukotine, zvane sinapse. Zato se manjak nadoknađuje unošenjem dopamina u mozak ili ubacivanjem elektroda duboko u moždano tkivo da pokrenu njegovo lučenje. I jedan i drugi zahvat delotvorni su, ali samo kratkotrajno.
Usađivanje neuročipa obećava na duge staze jer on pospešuje nerve kadgod se utišaju. Visokotehnološki „gonič robova”, koji ne ostavlja štetne posledice u glavi. Neuronaučnici, čak, predviđaju da će potpomoći ponovno uspostavljanje izgubljenih moždanih uloga (funkcije).
Ukoliko vam se učinilo da je to naučna fantastika, uverićete se za nekoliko godina ili decenija da nije. Ko toliko dugo poživi!
Stanko Stojiljković
objavljeno: 04.09.2011.
