Izvor: Politika, 22.Apr.2011, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saglasna s Teslom, delimično
„Enriko Fermi jeu dubokoj tajnosti ostvario prvu kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju 2. decembra 1942. u Čikagu, samo mesec dana pre nego što će Nikola Tesla umreti (7. januar 1943). Ne verujem da je naš velikan znao mnogo o mogućnostima nuklearne energije”, naglašava prof. dr Jasmina Vujić sa Univerziteta Berkli, iz najužeg kruga nuklearnih naučnika i stručnjaka svetskog glasa
Jasmina Vujić je iz najužeg kruga nuklearnih naučnika i stručnjaka svetskog glasa. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pojedini ovdašnji novinari nazvali su je „Srpska Marija Kiri”, čemu se ona protivi (izjava u okviru).
Prva žena dekan na Fakultetu za nuklearnu tehniku uglednog Kalifornijskog univerziteta u Berkliju (SAD), i to iz Srbije, brale (rođena u Loznici)! Izabrana tajnim glasanjem svojih kolega, na tom položaju provela je nekoliko godina. Objavila je dve knjige, više od 250 naučnih radova, od kojih preko 70 u vodećim svetskim naučnim časopisima, a nekoliko ih je nagrađeno. Diči se i jednim priznatim patentom.
Ima li bolje sagovornice za tumačenje najnovijih zbivanja u Japanu i u svetu?
Zašto iz Fukušime stižu protivrečni izveštaji? Koliko su stručnjaci izvan Japana u toku zbivanja?
Na Fakultetu za nuklearnu tehniku u Berkliju bili smo iznenađeni nedostatkom pravovremenih i tačnih podataka. Zato će sve što je privatna kompanija „Tepko” pokušala da popravi detaljno analizirati stručni timovi da bi izvukli bitne pouke za budućnost. Japanska vlada je s pravom naložila preventivno iseljenje stanovništva, prvenstveno zbog mogućeg zagađenja područja oko Fukušime. U sličnim nezgodama odmah valja pozvati međunarodne timove osposobljene za brzo reagovanje.
Mi smo u stalnoj vezi s kolegama na nekoliko univerziteta u Tokiju. Počev od 18. marta u Berkliju smo merili prisustvo izotopa radioaktivnog joda i cezijuma u vazduhu i kišnici i utvrdili smo da su potiču iz reaktorskog jezgra blokova 1, 2 ili 3, a ne iz bazena sa istrošenim gorivom, kako se sumnjalo. Na osnovu oskudnih činjenica ustanovili smo kada je oštećena košuljica gorivnih elemenata i da li su se i kada istopile gorivne šipke u reaktorskim jezgrima.
Da li su se istopile i kada?
Jesu, delimično. Posle 23 časa došlo je do oštećenja gorivnih košuljica i ispuštanja joda i cezijuma. Nakon šest dana, koliko je radioaktivnom materijalu trebalo da stigne do Kalifornije, mi smo izmerili prisustvo oba. Pretpostavili smo da je već tada moralo doći do delimičnog topljenja gorivnih šipki, što je i potvrđeno.
Može li se Fukušima nazvati „novi Černobiljom”?
Nikako, to su dva različita događaja, i po tome šta se desilo i po posledicama. Moja procena je da će posledice po stanovništvo i okolinu u slučaju Fukušime biti minimalne.
Kakve su već sada pouke iz ove nesreće? Hoće li loše vesti zaustaviti gradnju započetih nuklearki?
U SAD će se, svakako, preispitati sigurnosne mere u nuklearnim elektranama, kao što je to urađeno posle terorističkog napada 2001. Zbog bojazni da teroristi iskoriste avione za udare, iznova su pročešljane sigurnosne mere i razrađeni scenariji slični onome što se desilo u Fukušimi: gubitak primarnog i sekundarnog napajanja električnom energijom na duži rok. Nastavlja se produžavanje dozvola za rad sa 40 na 60 godina, a Nuklearna regulatorna agencija je izjavila da ne postoji razlog za promenu ustaljene, izuzetno stroge prakse.
Izgradnja nuklearnih elektrana će se nastaviti, niz zemalja, uključujući Kinu, Rusiju, Indiju, Južnu Koreju i Francusku, shvata da za sada nema alternative. Iako kao fizičar podržava nuklearnu energetiku, Angela Merkel morala je iz političkih razloga naglo da promeni stav i da naloži da se najstarije nuklearne elektrane zaustave radi provere.
Kada se očekuju potpuno bezbedni reaktori koji isključuju svaku ljudsku grešku? Da li je tako nešto tehnološki izvodljivo, imajući u vidu prirodnu stihiju?
Godinama se osmišljavaju (dizajn) reaktori četvrte generacije koji treba da ispune nekoliko najvažnijih zahteva: (1) ekonomski (sniženje početnih ulaganja, korišćenje nuklearnih elektrana za zagrevanje naselja...); (2) održivost (odlaganje istrošenog goriva kroz preradu postojećeg i smanjenje stvaranja novog); (3) sigurnost (poboljšanje postojećih i uvođenje tzv. pasivnih mera) i (4) sprečavanje širenja nuklearnog materijala i tehnologije.
Mi na Berkliju radimo na nekoliko, uključujući reaktore male snage (tzv. nuklearne baterije), s dugim gorivnim ciklusom (više od 20 godina bez dodavanja goriva), prenosive, s minimalnim ostatkom istrošenog goriva, bez ikakvih cevi, pumpi, ventila (na kojima najčešće dolazi do kvarova) i s pasivnim hlađenjem.
Veoma je teško izbeći ljudske greške, što je očigledno u mnogim nesrećama.
Kako trajno zbrinuti tone radioaktivnog otpada? Postoji li pouzdan postupak?
Oduvek je radioaktivni otpad bio više političko nego tehničko pitanje. Najpodesnije je da se istrošeno gorivo prerađuje, da se izdvoje korisne količine uranijuma i plutonijuma i ponovo upotrebe kao gorivo (što rade Francuzi), a da se u podzemna skladišta smeštaju samo kratkoživeći izotopi. Imamo dvostruku korist: prerađujemo to što je upotrebljivo znatno smanjujući količinu onoga što možemo da nazovemo pravim otpadom. Moj predlog je da se sledećih 100 godina istrošeno gorivo u SAD odlaže u podzemno odlagalište u planini Juka (Nevada), gde će biti na sigurnom. Kada se usavrše delotvorni i jeftini postupci prerade, istrošeno gorivo će se preraditi, a pravi otpad vratiti u podzemno skladište.
Otkuda toliki strah od nuklearki? Kakvo objašnjenje nude naučnici?
Gotovo svako čovekovo delanje povezano je s nekim rizikom. Nećemo se odreći automobila, iako znamo koliko se gine na putevima Srbije; ni letenja avionom, uprkos tome što svake godine nastradaju stotine putnika.Ni toplih stanova i rashladnih (i drugih) uređaja, a znamo da povećavaju potrošnju električne energije. Nalazimo se pred izborom: da li da smanjimo životni standard i potrošnju energije ili da nastavimo istim tempom?
Ljudi se plaše onoga što malo poznaju, pogotovo što su nuklearnu energiju upoznali preko atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Razgovarala sam s Patrikom Morom, jednim od osnivača „Grinpisa”, koji je posle više od 20 godina otišao i osnovao novi pokret „Grinspirit”. U američkom Kongresu 2005. on je rekao da je nuklearna energetika jedini izvor električne energije koji ne ispušta gasove „staklene bašte” i može uspešno da zameni termoelektrane. A bivšim saborcima je poručio da se upozorenja više zasnivaju na naučnim činjenicama, a manje na emocijama.
Može li čovečanstvo da se odrekne atomskih kilovata? Čime ih nadomestiti?
Termoelektrane i nuklearne elektrane predstavljaju osnovu industrije električne energije (dugo rade bez zaustavljanja, a proizvodni učinak dostiže 90 odsto; za razliku od vetrenjača i solarnih panela koji je ispod 25). Alternativni izvori koji mogu potpuno da ih istisnu još ne postoje.
Koliko nuklearni lobi utiče na političare, stručnjake i novinare, jer se u ovoj industriji okreću milijarde dolara?
Meni je neshvatljivo da se stalno pominje nekakav nuklearni lobi. U svetu danas postoji nekoliko zemalja s tehnologijom za izgradnju nuklearnih elektrana, nijedna nije preterano zainteresovana za Srbiju zbog političke nestabilnosti i teške ekonomske situacije!
Smatrate li da su fizičari propustili priliku da 1945. godine, posle užasa u Hirošimi i Nagasakiju, da ljudski (b)rod usmere na nenuklearnu stazu? Zar se Nikola Tesla nije tome usprotivio pre više od jednog veka?
Svetom, nažalost, ne upravljaju fizičari. Ne treba mešati mirnodopsko korišćenje nuklearne energije s vojnim. To je isto kao kada biste zahtevali da se ništa ne radi u hemiji, zbog postojanja i upotrebe bojnih otrova.Svaki napredak u tehnologiji koji poboljša život može se iskoristi za suprotne ciljeve.
Enriko Fermi je u dubokoj tajnosti ostvario prvu kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju 2. decembra 1942. u Čikagu, samo mesec dana pre nego što će Nikola Tesla umreti (7. januar 1943). Ne verujem da je naš velikan znao mnogo o mogućnostima nuklearne energije. On je upozorio da energiju iz atoma ne treba koristiti u ratne svrhe, s čim sam potpuno saglasna.
-------------------------------------------------
Ceni Milevu Marić
„Marija Kiri je svakako jedna od naučnica kojoj sam se uvek divila. Smatram da nema mesta poređenju, jer je ona živela u drugačijem vremenu. Jedna je od retkih naučnika, pogotovo žena,s dve Nobelove nagrade, i jedina u dve discipline: za fiziku (1903) i za hemiju (1911). Veoma cenim našu Milevu Marić i smatram da je dala doprinos čuvenim radovima Alberta Ajnštajnaiz 1905, a za teoriju iznetu u jednom od njih (fotoelektrični efekt) dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1921.
Vida Ognjenović je režirala pozorišnu predstavu „Mileva Ajnštajn”, koju sam imala prilike da pogledam. Izašla sam razočarana, jer to nije bila priča o Milevi, već o Albertu. Mileva je prikazana kao mračna i depresivna osoba, a sem jedne kratke scene s fakulteta, ni iz čega nije moglo da se zaključi da je ta mlada žena bila tek peta koja je položila prijemni ispit i upisala se na studije matematike i fizike na čuvenom ciriškom Politehničkom univerzitetu kad i Albert. Poreklom sa zaostalog i brdovitog Balkana! Osim poslednjeg ispita iz matematike koji nije položila (tada već u vezi sa Albertom), bila je veoma dobar student, s dobrim prosekom ocena. Čak je u matematici bila bolja od Ajnštajna. Zato ne sumnjam da su zajedno radili na teorijama i radovima koji su objavljeni 1905.Drago mi je da je ona, makar nakratko, bila đak šabačke Gimnazije koju sam završila.
Moji junaci su, takođe, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin i Milutin Milanković. Na Berkliju sam uvela predmet o Nikoli Tesli.Umesto da se na ovim svetlim primerima vaspitava naša omladina, ona je primorana da gleda „Velikog brata”!
-------------------------------------------------------
Srbija je najlepša
„Srbija je najlepša zemlja na svetu, ima sve uslove da bude pravi raj na Zemlji: divna priroda, reke i izvori, planine i pašnjaci, plodna zemlja, dobra klima. Ali moramo da se vratimo našim tradicionalnim i porodičnim vrednostima, svemu onome što smo imali i na šta smo zaboravili. Treba ponovo da naučimo da cenimo sebe, svoje nacionalne, duhovne i istorijske vrednosti, svoje mitove, svoju kulturu, jezik, pismo i običaje. Ako mi ne cenimo sebe, kako onda da nas drugi cene?”
Stanko Stojiljković
objavljeno: 23.04.2011.
