Izvor: Politika, 23.Okt.2013, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razrešena misterija „slika ubica”
Zbog čega slike tamne, poput Rembrantove „Noćne straže”, i zbog čega je nastala legenda o ukletim slikama, nedavno su otkrili holandski i danski naučnici
Sve donedavno, naučnici nisu uspeli da nađu odgovor na pitanje zbog čega slike vremenom pocrne. Međutim, grupa istraživača iz Holandije i Belgije donekle je uspela da odgonetne misteriju tamnjenja boja na slikama. Sa ovom, razrešena je i jedna druga misterija – objašnjen je, naime, fenomen „slika ubica”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Mnogima je jasno da slike vremenom potamne, čak u tolikoj meri da se praktično mnogo i ne razlikuju od Maljevičevog „Crnog kvadrata”. Jedan od najboljih primera za to je čuvena slika holandskog slikara Rembranta koju su vremenom nazvali „Noćna straža”, iako se radnja koju je ovaj flamanski velikan ovekovečio nije događala noću, već, naprotiv, usred dana.
Ali, zbog čega su se onda kritičari složili da ta slika prikazuje noć?! Slika koju je Rembrant naslikao po narudžbini Streljačkog društva (tako se zvala narodna milicija Holandije tog vremena) dugo vremena je krasila zid kasarne čiji su vojnici bili naslikani na platnu. A, u to vreme, kasarna je bila osvetljavana uljanim lampama i bakljama, pa je sloj čađi koji se decenijama taložio transformisao sliku dana u noć.
Koje je doba dana prikazano na platnu, slučajno je otkriveno tek 1947. godine, kada su stručnjaci primetili da položaj senke sa leve strane kapetana Koksa (naslikan u sredini slike sa crvenim pojasom na uniformi) i puške koju drži u ruci pokazuje dva sata na podu kasarne.
Dešava se, međutim, i da se slike čuvaju u savršeno normalnim uslovima pa ipak boja na njima počne vremenom da tamni. Posebno osetljivi na takve metamorfoze jesu delovi platna slikani crvenom bojom, što je dobro vidljivo na mnogobrojnim rimskim freskama i baroknim slikama Petera Paula Rubensa. Ove slike nisu potamnile od prljavštine i gareži, ali s vremenom su, poput pomenutog Rembrantovog dela, postale previše tamne. Postavilo se pitanje zbog čega je to tako. Dugo stručnjaci nisu znali odgovor na ovo pitanje, ali nedavno je tim holandskih naučnika shvatio šta se, zapravo, dešava.
Zna se da se crvena boja u to vreme, vreme Rubensa i njegovih savremenika, obično dobijala iz minerala pod nazivom cinabarit, koji sadrži sumpor i živu. Holandski stručnjaci su još pre šest godina pretpostavili da cinabarit može da se razlaže u čitavoj kaskadi hemijskih reakcija izazvanih jonima hlora i to uz pomoć sunčeve svetlosti. Dakle, ona umetnička dela koja su sačuvana u blizini mora jesu u opasnosti – jer morski vazduh je izvor većine jona hlora. A sunca pak na moru ima koliko vam duša ište, naročito kada je u pitanju Sredozemno.
Istraživači su, takođe, pretpostavili da je konačan proizvod tih reakcija čista živa. Po njihovom mišljenju, ona se akumulirala u sićušnim rupama i pukotinama boja i izazivala tamnjenje slika. Uspeli su to da dokažu nakon mnogobrojnih eksperimenata, tako da je restauratorima sada znatno lakše da se nose sa ovom pošasti.
Usput je rešena još jedna misterija – istraživanje holandskih naučnika pomoglo je da se pobije priča o ukletim „slikama ubicama”.
Tokom vekova prenosila se legenda o „lošim” slikama, koje, navodno, ubijaju svoje vlasnike. Ljudi koji bi kupili ove „uklete slike”, navodno su, nakon nekog vremena umirali od nepoznate bolesti. I, najčešće su „slike ubice” bile upravo one koje su u sebi imale obilje crvene boje!
Sada, kada je postalo jasno da je proizvod razlaganja cinabarita živa, koja je otrovna, jasno je i kakav je ona negativan efekat imala po zdravlje vlasnika slike. Očigledno je da nisu postojale „slike ubice“ i da nema nikakve misterije vezane za loše slike, već da je reč o običnoj hemiji, tačnije nedostatku odgovarajućih mera opreza.
S. Č.
objavljeno: 24.10.2013.
