Izvor: Politika, 24.Jul.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putovanje s Ajnštajnovim mozgom
U čudnu priču koja je označila veliko otkriće u nauci – astrocite koji prisluškuju poruke i raznose ih dalje – upleteni su počivši genije, ukradeni mozak, nevaljali istraživač i luckasta zamisao za koju se ispostavilo da nije u tolikoj meri otkačena. Da li biste poželeli drukčiji zaplet da ste pisac?
Šta je skrivao mozak Alberta Ajnštajna?
U minulih 55 godina nakon smrti „oca relativnosti” brojni istraživači su se okušali u odgonetanju šta je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to činilo toliko pametnim jednog od najblistavijih umova u istoriji. Ali nijedan se nije zaputio neobičnijom i tegobnijom putanjom od patologa Tomasa Harvija koji je, tragajući za korenima naučnikove genijalnosti, ostao i bez posla i bez ugleda.
Iako nije pronašao odgovor, u nizu neverovatnih događaja prokrčio je stazu do boljeg razumevanja moždanih zbivanja. A u ovu čudnu priču upleteni su počivši genije, ukradeni mozak, nevaljali istraživač i luckasta zamisao za koju se ispostavilo da nije u tolikoj meri otkačena. Da ste pisac da li biste poželeli drukčiji zaplet?
Albert Ajnštajn je umro 18. aprila 1955. u Prinstonu: Autopsija je poverena Tomasu Harviju koji mu je izvadio mozak, stavio ga u staklenu posudu sa formaldehidom i odneo svojoj kući!
Teglica od majoneza
Četiri decenije docnije osamdesetogodišnjeg patologa pozvao je na na put novinar Majkl Paterniti, izveštač u vreme smrti, sa željom da sazna šta se desilo s mozgom velikog naučnika. Nećete poverovati: ostareli lekar se sve vreme nije odvajao od torbe u kojoj je nosio posudu s očuvanim mozgom. Usput je izveštaču ispričao šta se u međuvremenu zbivalo, a ovaj to opisao u knjizi „Vožnja s Albertom: putovanje kroz Ameriku s Ajnštajnovim mozgom”, koja vrvi od zapanjujućih neobičnosti.
Nastojeći da se nauci oduži kako je to on smatrao Tomas Harvi je s vremena na vreme radoznalim neuronaučnicima slao komadiće moždanog tkiva. Tako je Marian Dajmond s Univerziteta Berkli dobila odsečke četiri različita područja. Nikada nije htela da ispriča šta je s tim uradila, ali je na jednom predavanju 1985. obelodanila da ih je zatražila. Odsečeni komadići stigli su joj poštom tek nakon tri godine u teglici od majoneza!
Osamdesetih godina većina neuronaučnika bila je uverena da se u nervima dešava sve što je bitno za mozak, a iz dobijenih uzoraka zaključili su da ih Albert Ajnštajn nije imao više od ostalih ljudi. Ali Marian Dajmond očarala je druga vrsta ćelija, nazvane glijalne, koje su kao svojevrsni lepak sve ostale držale na okupu. Kopkalo je da otkrije koliko glijalnih ćelija, poznatih pod imenom astrociti i oligodendrociti, ima u oblastima uključenim u slikovito dočaravanje i složeno mišljenje. I taj poduhvat je privukao veliku pažnju javnosti.
Poruke svetlucaju
Da li su astrociti ikako uticali na genijalnost Alberta Ajnštajna?
„U to vreme izgledalo je prilično luckasto da jesu”, smatra Dag Filds, koji moždane tajne proučava u Nacionalnom institutu za zdravlje.
Stiven Smit sa Univerziteta Stanford objavio je, međutim, 1990. članak u časopisu „Sajens” koji je mogao sve da promeni. Znao je da nervi u međusobnom opštenju koriste spoj električnih podražaja i hemijskih signala, ali je pretpostavio da se takvom sposobnošću odlikuju i astrociti. Možda više od toga: prisluškuju hemijsko ćaskanje među živcima i raznose ga u udaljene delove mozga?
Ukoliko je tako, verovatno su upleteni u učenje, pamćenje i, čak, genijalnost.
Dag Filds je pristao da u svojoj laboratoriji izvede ogled koji je doneo prekretnicu: stavio je kap neurotransmitera glutamata na astrocite u posudi i kroz mikroskop ih posmatrao kako svetlucaju nalik zvezdama na noćnom nebu. Poruke su, dakle, putovale od jedne do druge nervne ćelije, i to je označilo veliki preokret u neuronaukama proteklih decenija.
Danas je poznato da su astrociti uključeni u mnoge saznajne procese i da nije nimalo neobično što ih ima u velikom broju u dva pomenuta moždana područja tvorca teorije relativnosti. Svoje delo „Drugi mozak” započeo je pripovešću kako je Tomas Harvi ukrao mozak genijalnog naučnika pokrenuvši lavinu potonjih plodnih istraživanja. Patolog to nije pročitao, preminuo je 2007. Šta se naposletku desilo?
Unuka Alberta Ajnštajna nije htela da primi dedin mozak u formaldehidu, zato je on predat Prinstonskom univerzitetu gde se danas nalazi.
-------------------------------------------------
Otkaz i osuda
Tomas Harvi je ispričao da mu je stariji Albertov sin Hans dozvolio da uzme naučnikov mozak. Porodica je to, međutim, porekla.
U svakom slučaju, zbog toga je otpušten s posla, a mnoge kolege su ga osudile. Ali nije želeo da vrati mozak verujući da će se nauci odužiti ako ga bude predao vrhunskom neuroanatomu koji je u stanju da odgonetne u čemu se sastoji genijalnost Alberta Ajnštajna.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 24.07.2010.
