Izvor: Politika, 06.Maj.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Previrući svet čestica
Otkriće jezgra atoma pre sto godina promenilo je svet: u proleće 1911. Ernest Raderford o tome je obavestio Kraljevsko društvo
U mnoštvu izvanrednih otkrića u istoriji čovečanstva, iz kojih je rezultirala savremena naučno-tehnička civilizacija, malo je onih koja se mogu jasno prepoznati kao sudbonosna. U moderno doba u takva svakako spadaju – formulacija klasične mehanike u 17. i 18, ovladavanje elektromagnetnim pojavama u 19. i prodor u konačnu strukturu materije u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 20. veku.
Otvarajući vrata submikroskopskog sveta, najdaljeg od našeg čulnog iskustva, otkriće atomskog jezgra predstavljalo je prvi i odlučujući korak ka ovom poslednjem prodoru. U proleće 1911. obavestio je Ernest Raderford Kraljevsko društvo da je interpretirajući rezultate Gajgera i Marsdena, koji su pod njegovim rukovodstvom više godina eksperimentisali s prolaskom alfa čestica kroz tanke zlatne folije, zaključio da praktično celokupna masa atoma, zajedno sa pozitivnim naelektrisanjem, mora biti skoncentrisana u izuzetno maloj oblasti prostora, oko sto hiljada puta manjoj od ionako beznadežno malog atoma.
Kao posle svakog velikog otkrića, i posle otkrića atomskog jezgra – nukleusa – sledećih 100 godina usledila su dva isprepletana niza posledično povezanih događaja; najpre na spoznajnom, potom na
praktičnom planu. Nastupila je takozvana nuklearna era čovečanstva.
Paralelni univerzum
Na spoznajnom planu otkriće jezgra je neposredno dovelo do formiranja predstave o planetarnoj strukturi atoma, zatim nizom sukcesivnih spoznaja o zakonitostima koje vladaju mikrosvetom, do savremene slike o relativističkoj i kvantnoj suštini prirode. To je konačno dovelo do razumevanja svih hemijskih i većine bioloških procesa na atomskom i molekulskom nivou.
Interpretirajući osobine samih atomskih jezgara i pojave koje se u njima događaju, saznali smo da, osim gravitacije i elektromagnetizma, postoje još dve sile koje upravljaju prirodom –kasnije nazvane jakom i slabom interakcijom. Verovatno najfantastičnije bilo je otkriće da unutar našeg sveta postoji antisvet, ceo paralelni univerzum, komplementaran ali i nekompatibilan s našim.
Razumevanje nuklearnih procesa dovelo je do odgonetanja porekla hemijskih elemenata – shvatili smo da je celokupna materija morala proći kroz složen splet nuklearnih procesa što u prirodi mogu da se odvijaju samo u unutrašnjostima zvezda, a u ovima atomi od kojih je sve sačinjeno. To je istovremeno odgovorilo i na pitanje o moćnom i dugotrajnom izvoru energije zvezda, uključujući naše Sunce.
Šireći znanja o konstituentima atoma postepeno se ispostavilo da u strukturi materije učestvuje začuđujuće mali broj različitih elementarnih čestica, a da je ova fantastična raznovrsnost prirode omogućena njihovim sposobnostima da grade svoje kompleksne vezane sisteme – jezgra, atome, molekule i makroskopska i megaskopska tela. U prirodi, kako sada shvatamo, ničeg drugog i nema – ona nije ništa drugo do stalno previrući svet elementarnih čestica.
Na primenjenom planu razvijene su metode za manipulisanje jezgrima, čime je ostvaren san alhemičara o pretvaranju jednog hemijskog elementa u drugi. Tako je proizveden niz elemenata koji ne postoje u prirodi. Potpuno neočekivane su primene egzotičnih nuklearnih fenomena i tehnika u medicini. One se kreću od terapijskih primena nuklearnih zračenja i snopova do rafiniranih dijagnostičkih metoda kao što su PET skeneri i tehnika magnetne rezonance za neinvazivno oslikavanje strukture i funkcija unutrašnjosti ljudskog tela.
Saznanja o jezgrima atoma iskorišćena su za razvoj metoda za oslobađanje najveće energije koja postoji u prirodi – one kojom raspolažu jezgra atoma. Ta se energija može oslobađati kontrolisano i nekontrolisano. Kontrolisano oslobađanje energije jezgara se pod imenom nuklearne energetike, uprkos raznih dečjih bolesti, u jednoj ili drugoj od većeg broja sigurnih tehnologija čiji je razvoj u punom jeku, neizbežno vidi kao konačno rešenje stalno narastajućih potreba čovečanstva.
Savićevo zaveštanje
Pretnja koju nekontrolisano oslobađanje ove energije kroz razne vidove nuklearnog oružja predstavlja, počev od trenutka njegove upotrebe nad civilnim stanovništvom u Drugom svetskom ratu, promenila je zauvek političku sliku sveta. Otada se mogućnost ponovne upotrebe ovog najmoćnijeg oružja nad civilnim stanovništvom koristi kao instrument zastrašivanja i ucene u
sprovođenju politike koja beskompromisno štiti interese onih koji ovo oružje monopolistički poseduju. Nuklearna znanja i veštine postali su glavni instrument u sve zaoštrenijoj borbi za opstanak u ljudskoj vrsti.
Svet više nikad neće biti isti kao pre nuklearne ere. Sada kada je nuklearna era u svojim zrelim godinama, razmotrimo u
najkraćem stanje nuklearnih znanja i veština kod nas. U vremenu do Drugog svetskog rata, do kada su učinjena bitna otkrića o osobinama mikrosveta, uključujući ona o jezgrima atoma, kod nas ta naučno-tehnička disciplina praktično nije postojala. Posle rata, u skladu s doktrinom „velike nauke”, uz ogromne materijalne i ljudske napore, a pod rukovodstvom Pavla Savića, izgradnjom i razvojem Instituta u Vinči (koji, uzgred, danas ne nosi njegovo ime) uspešno je uhvaćen korak s tadašnjim stanjem nuklearnih znanja i veština u svetu, a dobrim delom i u drugim naukama.
Tokom godina, iz tog centra se rasejala praktično celokupna naša današnja nauka. No, budući da su istraživanja u nuklearnim naukama skupa, a broj radova po jedinici uloženog vremena i novca mali, u ovim vremenima kada se primenom pojednostavljenih numeričkih kriterijuma visoko valorizuju samo istraživanja u kojima se lako i uz mala ulaganja objavljuje veliki broj radova, nuklearne su nauke kod nas postepeno izumrle.
Danas postoje samo slučajni i neznatni časni ostaci nekad kompetentne i koherentne naučno-tehničke grupacije koja je bila u stanju ne samo da prati svetska događanja u toj oblasti, već i da u njima dobrim delom ravnopravno učestvuje. Izgubivši tu kompetenciju ostajemo prepušteni na milost i nemilost onima koji je poseduju. Već poslovična neodgovornost prema zaostavštini predaka i odsustvo osećanja za prevashodni značaj kontinuiteta u najsloženijim oblastima nadgradnje, ovde su se još jednom ispoljili na drastičan način.
Ako ne želimo da u predstojećoj renesansi nuklearne energetike budemo samo bespomoćni posmatrači, moraćemo da, uz ogromne napore i velika ulaganja, krenemo praktično iz početka.
*Profesor fizike na Beogradskom univerzitetu
Ivan Aničin
objavljeno: 07.05.2011
