Izvor: Politika, 16.Jun.2011, 12:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potpuni obrt vremena
Ljudski odnos prema vremenu nije odnos prema toku, već prema identitetu kraja i početka, katastrofi vremena. Ako to u kalendaru nije dobro postavljeno, kultovi kraja sveta biće sve brojniji. Nestali datumi su neka vrsta crne rupe, vreme bez dimenzija koje dovodi u pitanje povezanost prošlosti i budućnosti
Kalendar počiva na relativno jednostavnoj matematici izračunavanja, upoređivanja i prebrojavanja ciklusa nebeske mehanike. Korišćenjem računara i odgovarajućih programa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas uopšte nije teško sastaviti dobar kalendar. Međutim, iza jednostavnosti matematike potrebne za kalendarski račun krije se neočekivana složenost problema. Ona se pre svega ogleda u antinomiji vremena.
Racionalno se, naime, ne može odlučiti da li je vreme nešto što se meri ili je, nasuprot tome, sâmo vreme mera. Ova čudna dvosmislenost pojma vremena između ostalog čini da Kant vreme smatra transcendentalnom formom opažanja. Transcendentalno znači da ono ne može biti svedeno na empirijsko iskustvo. Drugim rečima, da bismo praktično shvatili problem kalendara moramo teorijski da odustanemo od pojma vremena.
Ovo naravno zvuči paradoksalno jer se čini da je kalendar tu zbog vremena i da je vreme ono što opažamo ciklusima i njihovim zbrajanjem. Paradoks je u tome što, s jedne strane, bez prebrojavanja ciklusa ne bismo mogli da izrazimo vreme, a s druge mi cikluse merimo vremenom koje je nastalo njihovim prebrojavanjem. U tome je očito sadržana neka vrsta logičke greške koja je svojstvena našem razumevanju vremena, a koja bi se mogla nazvati petitioprincipi, ciklično rasuđivanje, odnosno objašnjavanje nepoznatog nepoznatim. Zato je neophodno prihvatiti da je kalendar praćenje i predviđanje ciklusa nebeske mehanike, ali bez uvođenja pojma vremena. Vreme možemo da postavimo kao član formule koja treba da izračuna brzinu ili silu, ali to još uvek ništa ne govori o njegovom smislu.
Najviše što bi se moglo učiniti jeste da se kaže da jedan ciklus revolucije traje 365 ciklusa rotacije i matematički izraziti njihov količnik. Ali to još uvek ne bi značilo da iz tog odnosa sledi vreme. Jer da je tako, onda bismo iz svakog količnika i odnosa mogli dobiti vreme, ali to jednostavno nije tako. Možemo i da dovedemo u vezu ciklus revolucije sa ciklusima u atomskom jezgru, ali ni time ne prevazilazimo problem da ovim odnosom definišemo vreme kojim opet definišemo ovaj odnos.
Smrt (i rađanje) boga
Kada uklonimo pojam vremena kao empirijski nekoristan i logički protivrečan pojam, onda se jasnije vidi svrha kalendara u ljudskom društvu. On je uvek služio da ocrta identitet početka i kraja nekog ciklusa. Drugim rečima, uvek je bio prevashodno okrenut kriznim tačkama ciklusa u kojima je na različite načine naglašena istovetnost početka i kraja. Kalendar najkraće rečeno jeste katastrofa vremena. Svakako, treba se podsetiti da na grčkom jeziku katastrofa znači potpuni obrt.
Najkatastofalniji događaj jeste smrt boga i njegovo ponovno rađanje, na čemu počivaju sve kulture bez obzira na prostor i vreme. U pozadini tog kosmičkog događaja stoje sva tri za kalendar glavna nebeska ciklusa – kretanje Zemlje oko svoje ose, kretanje Meseca oko Zemlje i kretanje Zemlje oko Sunca. Ova tri ciklusa, lunarni i solarni kalendar, nije moguće preslikati jedan u drugi, dovesti u prostu aritmetičku vezu. Zato je ključno mesto svih religija određivanje kritičnog trenutka Vaskrsa koji je povezan s oba kalendara. Vaskrs se istovremeno računa po lunarnom i solarnom kalendaru, što je i Milutinu Milankoviću i svim njegovim slavnim prethodnicima postavljalo težak zadatak.
Kalendar treba da u kritičnoj tački neraskidivo poveže (religo) nebesku mehaniku i zemaljsku dinamiku. Ako je ta veza dobra, stvari dobro idu, od poljoprivrede do religije. Ako ne, ako ona slabi, popuštaju i poljoprivreda i društvo. Verovatno je zbog toga u celom svetu bilo u upotrebi oko 1.600 različitih kalendara. Danas je mahom na snazi neprirodan kalendar koji kritični trenutak katastrofe stavlja u 1. januar, sasvim proizvoljan datum.
Još gore od toga, kod razmišljanja o kalendaru naglasak se uvek stavlja na problem njegove aritmetičke tačnosti, a ne na ključni problem pravog mesta identiteta kraja i početka. Umesto da to mesto, kako nalaže priroda stvari, bude postavljeno na 21. mart, ono je bačeno u 1. januar. Na taj način svaka tačnost kalendara ne dovodi do pravih rezultata, odnosno do očuvanja povezanosti. Utisku provizornosti julijanskog i gregorijanskog kalendara doprinose kastriranje februara od koga je radi veće sopstvene slave Julije Cezar uzeo jedan dan i produžio mesec jul, a Oktavijan još jedan da bi opet za jedan produžio svoj mesec avgust.
Čudno je da ni julijanska ni gregorijanska reforma nisu ispravile tu rimsku zbrku i uvele jednak broj dana meseca, kao što je u 11. veku to uradio izvrsni solarni kalendar Omera Hajama.
Iz ovakvog stanja stvari koje počiva na problemu vremena, slede dve glavne posledice neuređenosti kalendara. Prva posledica je aritmetička: ako se kalendar dobro ne uskladi, nužno dolazi do simboličnog iščezavanje vremena, prvo nagomilavanja, a potom odstranjivanja i trajnog gubitak datuma. Zbrka koja je nastala aritmetičkim problemom kalendara rešena je nekom vrstom hirurške intervencije. Kalendarskim skalpelom odstranjeno je metastazirano vreme, datumi koji su se nagomilali zbog disharmonije kalendara i vremena. Tim postupkom su se poslužili reformatori julijanskog kalendara koji su 24. mart pretvorili u 21, a potom su taj recept primenili i tvorci gregorijanskog.
Potonji su iz 1592. godine izbrisali sve dane od 5. do 14. oktobra saglasno reformi koju je od 1578. do 1582. izradio jezuitski matematičar Kristofer Klavijus. Posle 4. oktobra došao je 15. oktobar. Gde su sada ti datumi, gde je toliko važni 5. oktobar, zašto datumima ne odgovara nikakvo vreme? Oni svakako postoje, ali ne empirijski već transcendentalno, izvan iskustva. Da bi došao do daha i usaglasio se sa ciklusima, kalendar je žrtvovao prirodni niz brojeva. On broji 4, a onda odmah iza toga 15. Tu nauku je očito mogao da izuči samo kod doktora Mefista koji bi mogao da kaže da je u ime tačnosti kalendara sve dopušteno, čak i razaranje prirode stvari. Odnosno, s druge strane, tačnost kalendara traži napuštanje prirodnih odnosa.
Natprirodna tvorevina
Kalendar je tako prevazilaženjem aritmetike postao natprirodna tvorevina koja načelno dovodi do simboličnog iščezavanja vremena. On nas primorava da periodično pristajemo da manipulišemo izrazima vremena. Nestanak nekoliko datuma u moru prošlih i budućih možda izgleda kao mali problem. Ali ni izdaleka nije tako, jer nestali datumi su neka vrsta crne rupe, vreme bez dimenzija koje dovodi u pitanje povezanost prošlosti i budućnosti.
Ako iščezne jedan datum da bi se usaglasili ciklusi, onda je na neki drugi način moguće da iščezne cela istorija, kao priča o vremenu, da bi se usaglasili neki drugi ciklusi. Zato su nepostojeći datumi zapravo najzanimljiviji u kalendaru. U njemu može da bude dana koji empirijski ne postoje, ali koji se moraju nabrajati ne empirijski već idealno, što nesumnjivo potvrđuje razliku kalendara i vremena. Oni su neka vrsta žrtve vremena koja je prineta kalendaru.
Pored ovog aritmetičkog postoji i egzistencijalni problem kalendara. On je nešto što se javlja čak i kada bi aritmetički problem bio idealno rešen, jer kalendar je nešto što ljudi prave zbog ljudi. Anđeli i životinje jednako dobro žive bez njega. Pokušajmo zato da praktično shvatimo u čemu je taj problem. Ukucamo li u pretraživač „Gugl” 21. decembar 2012. dobićemo preko 21 milion odziva. Tog dana će u skladu sa kalendarom Maja i tekstom sa stele u Touturegu u meksičkoj državi Tabako nastupiti kraj velikog kosmičkog ciklusa koji je počeo 11. avgusta 3113. i završiće se upravo 21. decembra 2012. kada će nastupiti, kako se kaže, kraj sveta. Oni uvereni u to smatraju da su Maje svojim kalendarom mogle da predvide katastrofe. Možda je to i tačno, ali u svakom slučaju previđaju da Maje nisu mogle da predvide najvažniju katastrofu, onu koja je njih u liku Evropljana zbrisala sa lica Zemlje. Njima nije bio potreban asteroid kao dinosaurima, Evropljani su im bili sasvim dovoljni. Oni nisu išli u Evropu, ona je došla kod njih.
Iščekivanje navršenja vremena i kraja sveta nije nešto novo. Kraj sveta se regularno čeka u celoj poznatoj istoriji. On je jednako deo indijske vedske filozofije kao i hrišćanskog eshatološkog programa. Međutim, činjenice govore da nema potrebe da se on čeka. On se, naprotiv, već dogodio, i to mnogo puta imamo li u vidu velike geološke katastrofe koje su odnosile gotovo ceo živi svet. Pri kraju perma, na primer, pre 250 miliona godina, u jednom naletu zbrisano je 95 odsto svih živih vrsta. To se doskora nije znalo, ali su ljudi i pored toga iščekivali kraj sveta. Osnovni problem sa krajem sveta je što nije cikličan, nije deo nekog ciklusa, ne nastupa pravilno jer nijedan poznati prirodni zakon ne nalaže kraj sveta. Kako neposredno povezati uzroke katastrofe u permu sa uzrocima one koja je odnela dinosaure i napravila mesto za sisare? Kako povezati vedska i biblijska iščekivanja kraja?
Novi kraj sveta
To je nemoguće, jer je katastrofa nepredvidiva i singularna. Ona je stalna pritajena pretnja koja lebdi nad ljudskim svetom. One je pre svega psihološka činjenica života. Prirodno je stoga da je ljudska pažnja vekovima najviše okrenuta singularnim kosmičkim trenucima jer oni predstavljaju svojevrstan otisak katastrofe. Ovi trenuci izražavaju istovremeni i kraj i početak. To je pre svega trenutak ravnodnevice kada Sunce prolazi kroz nebeski polutar tako da se Zemlja nalazi u kosmičkoj ravnoteži koja izražava kraj i priziva novi početak. To je tokom poznate istorije u bezbroj kulturnih formi bila priča svih priča.
Drugim rečima, tek se u dobro postavljenom mestu identiteta mogu usaglasiti nebeski i zemaljski ciklusi. Za to nije dovoljna aritmetika, već kao što smo videli to traži svesni izbor i voljno saglašavanje sa prirodom kosmičkog ciklusa. Rim je iz temeljnog nesporazuma sa prirodom, odsustvom sluha za kosmičke cikluse, mesto početka i kraja, odnosno katastofe vremena, stavio u 1. januar. To je neminovno dovelo do razmimoilaženja istorijskih i prirodnih stvari, što se tokom vremena samo produbljivalo.
I nikejski i gregorijanski reformatori ispustili su priliku da taj nesporazum poprave i da izmeste mesto identiteta u njegov prirodni položaj.
Ako je tako, onda možemo bolje da shvatimo sve stare civilizacije čiji je glavni napor da ostave kulturne spomenike koji svedoče o analogiji nebeskog i zemaljskog sveta. One gotovo nagonski, bezuslovno dižu znamenja u kojima sve svedoči o velikoj povezanosti. Verovatno su Rimljani prvi počeli da relativizuju tu povezanost i da se igraju sa februarom i dužinom godine da bi otkidajući od prirode dodali ljudima. Ta antropocentrična proizvoljnost nije donela ništa dobro ni njima ni njihovim baštinicima.
Posledica egzistencijalne neuređenosti kalendara, proizvoljnosti u njegovim ključnim datumima jeste neprekidno iščekivanje kraja sveta. Indijsko iščekivanje kalijuge i hrišćansko očekivanje drugog dolaska su programski događaji koji su smešteni izvan kalendara. Njih ne treba mešati s ispunjenjem majanskih i sličnih ciklusa koji se događaju u istorijskom vremenu.
Kada se pogleda Internet, pored pomenutog 21. decembra 2012. vidi se već spreman niz novih događaja kraja sveta koji se predviđaju za 2013. ili 2014. Oni gotovo zakonomerno nastaju jer ljudski odnos prema vremenu nije odnos prema toku, već prema identitetu kraja i početka, katastrofi vremena. Ako to u kalendaru nije dobro postavljeno, kultovi kraja sveta biće sve brojniji.
(Iz dodatka NIT - broj2)
Prof. dr Aleksandar Petrović
objavljeno: 16.06.2011
.jpg)
