Izvor: Politika, 09.Apr.2011, 23:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Podmlađivanje Akademije

Ako pogledate sadašnji sastav, videćete da je on, u proseku, nešto mlađi od prethodnih. Ali možemo učiniti više ako budemo privlačili i primali mlade istaknute naučnike

Akademik Nikola Hajdin ne odustaje od podmlađivanja Srpske akademije nauka i umetnosti. I u trećem četvorogodištu predsednikovanja, koje mu je velikom većinom glasova povereno u četvrtak, potrudiće se da najuglednija naučna ustanova u nas svoje redove pojača mladim i dokazanim stvaraocima.

>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />Nije imao vremena za slavlje, pohitao je da u petak, u zakazano vreme, predusretljivo odgovori na „Politikina” pitanja, lista koji, kako kaže, čita od najranije mladosti.

Da li ste iznenađeni iskazanim poverenjem, i to priličnom brojem glasova prisutnih (81 „za”)?

Ishod je uveliko sličan onome od pre četiri godine kada sam po drugi put bio izabran za predsednika SANU. I sada sam dobio gotovi isti broj glasova. Samim tim, nije se promenilo ni mišljenje koje su članovi u to vreme o meni imali.

Koja biste dela u proteklih osam godina predsednikovanja pribrojali u svoje uspehe? Po čemu ćete ostati upamćeni?

Pre svega, ne smatram da uspesi koje je Akademija postigla pripadaju meni. Daleko od toga. Pretežni deo ostvarili su sami članovi, pa Izvršni odbor i, na kraju, predsednik. U proteklih osam godina postigli smo zapaženi uspeh u međunarodnoj saradnji. U značajnoj meri to, razume se, odgovara veličini naše zemlje u spoljnopolitičkim i naučnim uslovima. Otprilike smo u istoj ravni sa zemljama koje nas okružuju, možda nešto iznad.

Smatram da smo dobro radili i u svojoj zemlji. U minulih nekoliko godina uticali smo više na razvoj nauke i umetnosti u Srbiji, tako da možemo da kažemo da je Akademija sada na neki način postala veoma poznata ustanova u svojoj oblasti.

Kao najbolji dokaz neka posluži da gotovo nema dana da nas u štampi po nekoliko puta ne pomenu u lepom svetlu, što se ranije nije događalo. Zasluge za to pripadaju pojedinim programima i poduhvatima koje smo preduzeli.

Iako smatram da je naš uticaj porastao u proteklih osam godina, nisam sasvim zadovoljan. Verujem da možemo više doprineti nauci i društvu. Kako ćemo to da ostvarimo, zavisi od naših sposobnosti i volje, a najpre od vremena koje ćemo utrošiti. Nauka treba, pre svega, da utiče na visoko obrazovanje jer pravi naučni podmladak, zapravo, nalazi se na univerzitetu. Ako pođemo od te činjenice, mora se obratiti posebna pažnja naučnom radu među mladima, da magistarske teze i doktorati budu u većoj meri od koristi za našu zemlju.

A u neuspehe?

U svakom radu ima neuspeha, a za mene lično, ako mogu tako da kažem, jeste to što nisam ubedio članove da osnujemo akademiju mladih. Naišao sam na veliki otpor i povukao se, što ne znači da sam konačno odustao. Ima i drugih: na primer, još nismo na univerzitetu stavili nauku i naučno stvaralaštvo na pravo mesto. Drugim rečima, univerzitet zaslužuje bolje mesto nego što mu pripada, a jedan od razloga je što se ne podstiču istraživanja koja bi mogla više da doprinesu životu i visokom obrazovanju.

S kojim se to najkrupnijim izazovima SANU suočava na početku 21. veka?

Na izvestan način menja se karakter pojedinih akademija u Evropi, jer se u 21. veku sve više bave krupnim globalnim pitanjima koja, sama po sebi, ne spadaju u određenu naučnu oblast. Pomenimo zagrevanje, energiju, sirovine, natalitet, hranu... Sve su to krupna pitanja s kojima se čovečanstvo suočava. Na kraju krajeva, nauka je tu i da opomene da živimo na nemirnoj planeti na kojoj se dešavaju neočekivane pojave, na neki način neprimetljive u toku ljudskog života, ali dugoročno utiču na brojne generacije. I dobro je što se to uočava, ali ja sam protiv toga da se običan svet zastrašuje svakojakim katastrofama koje se neće ni desiti, bar ne u dogledno vreme.

Na šta mislite?

Uzmimo za primer sve što se dešava u japanskoj nuklearki „Fukušima”. Zastrašuju ljude nečim što se neće desiti ili barem ne u dogledno vreme. A tek što to nema bitnog uticaja na našu zemlju. Razume se da će se na našoj planeti svašta događati, suočavaćemo se s težim iskušenjima. Ali pojedina predviđanja nisu zasnivana na pouzdanim naučnim činjenicama; mada su moguća, to ne znači da će se ostvariti.

Odranije ste preporučivali da se visoko obrazovanje i nauka objedine pod jednim ministrom?

Na osnovu toga šta je nedavno učinjeno, imam utisak da je pogrešno protumačeno. Oduvek sam predlagao da se visoko obrazovanje, koje je predstavlja temelj naučnog istraživanja, spoji sa samom naukom, a ne da se cela prosveta (osnovno i srednje obrazovanje) utopi u nauku ili nauka u prosvetu. Mislim da će to uvideti kada budu sastavljali sledeću vladu.

Mislite da Srbija nema prečeg zadatka od podsticanja nauke i visokog obrazovanja?

Svakako.

Kako je podmladiti članstvo koje je, videlo se to na izbornoj skupštini, većinom u poodmaklim godinama?

Ne smemo da kažemo da ništa nismo uradili na podmlađivanju članstva. Ako pogledate sadašnji sastav, videćete da je on, u proseku, nešto mlađi od prethodnih. Ali možemo učiniti više ako budemo privlačili i primali mlade istaknute naučnike. Danas je znatno više kandidata za prijem nego pre stotinak godina. Mi, u stvari, živimo u vreme eksplozije nauke. Verovatno će za 50 ili 100 godina svaki četvrti ili treći čovek na planeti biti naučnik.

Potrebno je naći ljude koji su sposobni da nam se pridruže, a takvih ima. Greška je u tome što je priličan broj naših članova u poodmaklim godinama, izgubili su vezu sa svojim naslednicima. Čak ne znaju šta se događa na pojedinim fakultetima, pa ni koliko ima takvih koji zaslužuju da nam se pridruže.

Koje mere preduzeti da se ublaži nezaustavljiv odlazak mladih darovitih visokoškolaca i istraživača iz Srbije?

To nije izvodljivo na kratak rok, a javlja se u svim zemljama. Kada sam krajem pedesetih došao u Švajcarsku, gro gastarbajtera činili su Italijani, uglavnom intelektualci i majstori. Danas to gotovo da nije slučaj jer u Italiji ima posla i za jedne i za druge. Isto se može reći za druge zemlje.

Znači Srbija mora da stvari uslove za ostanak mladih i darovitih ljudi s visokim obrazovanjem?

Tako je. A stvoriti uslove nije nimalo lako, iz prostog razloga što to podrazumeva da imate dobru privredu. I pored svega, ja sam optimista. Sada je, možda, stanje najgore: ima obrazovanih, a nema gde da se zaposle. Na prvi pogled čudnovato je da nema posla za mašinske inženjere, a nekada su ih primali čim završe studije. Zašto? Zato što je na nekadašnje fabrike stavljen katanac.

Vi kažete da u evropskim zemljama postoje akademije za mlade. Navedite nam neku?

Imate Austriju u kojoj se ljudi biraju u akademiju mladih do svoje četrdesete. Kada prerastu te godine, ulaze u nadmetanje za nacionalnu akademiju jer prethodnim članstvom nisu stekli nikakvo pravo da budu neposredno primljeni. Mi sada pod Akademijinim krovom na raznim programima okupljamo oko hiljadu saradnika, kada bismo imali akademiju mladih taj broj bi se učetvorostručio.

Otkuda toliko opiranje?

Zato što na kraju izbor mladih, koji jedni druge međusobno biraju, potvrđuje nacionalna akademija. Mislim da ćemo pripremiti uslove da to sprovedemo u delo. Vi u svojim pitanjima niste pomenuli nešto što je važno za budući razvoj nauke.

A šta je to?

Mnoge zemlje su uvele akademijine nagrade. Kao u Nemačkoj, za početak bi trebalo da postoji nagrada za fiziku, hemiju, tehničke nauke i medicinske nauke. I da se ispod svake napiše ko je darivao novac (na primer, za fiziku NIS, za hemiju EPS i tako dalje).

Početkom prošle godine ste u razgovoru za „Politiku” nagovestili da nećete ostati na tom položaju. Zbog čega ste se predomislili?

I dalje smatram da su dva mandata bila sasvim dovoljna, ali su me, na neki način, sekretari pojedinih odeljenja nagovorili da se prihvatim i trećeg. To mi, možda, nije bilo potrebno, mogao sam nešto da radim u svojoj oblasti. Svako poslepodne, inače, posvećujem projektovanju mostova.

Doživljavate li treći izbor zaredom izjašnjavanjem članstva protiv nedavnih optužbi akademika Vasilija Krestića?

Akademik Vasilije Krestić me je oklevetao, to nema nikakve veze sa stvarnošću. Sramota je da se nas dvojica takmičimo u tome ko je veći Srbin. Nije lepo da o tome govorim, ali dozvolite da sam ja srpska izbeglica iz Hrvatske.

Šta su rekli u porodici na vest da ste još jednom pobedili?

Supruga je bila protiv toga. Što se sina tiče, on se, kao što znate, iz inostranstva vratio u našu zemlju i predaje na Građevinskom fakultetu.

A unuci?

Veoma su zadovoljni što su došli da žive u Beogradu, iako najmlađi od trojice, Matija, sa 18 meseci još nema svoje mišljenje. Najstariji je Nikola, a srednji Luka.

Stanko Stojiljković

objavljeno: 10.04.2011

Nastavak na Politika...

Mondo: Na redu podmlađivanje SANU