Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 18:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)oklevetani Tesla
Nobelovac Volfgang Paulii Karl Gustav Jung zajedno su objavili knjiguu kojoj su pokazali da se zakoni psihe i zakoni fizičkog sveta ne samo dodiruju već da se i poklapaju. Najnovija naučna istraživanja ovo su dodatno potvrdila i produbila, objašnjava dr Ivan Nastović
Ivan Nastović, doktor psiholoških nauka i psihoterapeut, već je pronicao u duše Desanke Maksimović, Laze Kostića, Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, da pomenemo to četvoro velikih srpskih spisatelja. Najnovija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u toj niski, knjiga „Arhetipski svet Nikole Tesle”, malo koga će ostaviti ravnodušnim. Zašto?
Zato što je stvaralaštvo genijalnog otkrivaoca okončano „odlaskom bele golubice”, dosledno protumačeno u jungovskom ključu.Uprkos činjenici da su za njega, kao što kaže Vladimir Pištalo u svom romanu, časovi stvaralaštva bili „poljubac Boga”.
Zašto ste se, isključivo, priklonili arhetipskom tumačenju Nikole Tesle, a drugima zamerate što su ga posmatrali samo iz jednog ugla?
Želeo sam da proniknem u arhetipski svet Nikole Tesle, da se bavim onim što je arhetipsko u njegovoj ličnosti i stvaralaštvu, oslanjajući se na Jungovo otkriće kolektivnog nesvesnog, koje omogućava istinsko razumevanje ličnosti stvaralaca i stvaralačkog procesa. Naime, sva velika i autentična umetnička i naučna dela, kao što kaže Karl Gustav Jung, svoje izvorište imaju u kolektivnom nesvesnom, čiji su sadržaji arhetipovi, pa njihovo tumačenje u svetlu individualnog nesvesnog, psihoanalitički pristup ima za posledicu netačne rezultate. Psihoanaliza stvaraoce i njihova dela posmatra samo na nivou ličnog, dok potpuno zanemaruje ono što je u njima arhetipsko, a što zapravo čini njihovu suštinu.
Primer takvog, pogrešnog pristupa jeste, recimo, Frojdova studija o Leonardu da Vinčiju, čiju je ličnost i delo Sigmund Frojd sveo samo na lično iskustvo umetnika uprkos činjenici da se izvorište velikih umetničkih dela ne može tražiti u individualnom nesvesnom, jer su njegovi izvori „i mutni i plitki”, već se mora tragati za onom sferom nesvesne mitologije, čije slike predstavljaju opšte dobro čovečanstva. To potvrđuju i neke studije o Nikoli Tesli, u kojima se primenjuje psihoanalitički pristup na ono što je arhetipsko u Teslinoj ličnosti i stvaralaštvu, pa se tako nužno dolazi do pogrešnih uvida, što uglavnom ne proističe iz zle namere autora, ali proističe iz njihovog neznanja.
Jung je govorio da je svaki nov slučaj za njega bio skoro nova teorija,svakom slučaju on je pristupao individualno. To se posebno mora imati u vidu prilikom analize ličnosti i stvaralaštva „velikih pojedinaca”. Tako se ni Teslinoj osobenoj i višeslojnoj ličnosti ne može pristupiti individualno, već je za to potrebna sasvim nova teorija, koju sam pronašao u Jungovoj analitičkoj psihologiji.
Stiče se utisak da kolektivno nesvesno, kako ga objašnjavate, izvire iz čudnovatih kosmičkih predela koji izmiču tumačenju? Koliko je učenje Karla Gustava Junga ukorenjeno u najnovijim naučnim spoznajama, prevashodno iz biologije i fizike?
Još 1950. godine Volfgang Pauli, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, i Jung zajedno su objavili knjigu Tumačenje prirode i psihe u kojoj su pokazali da se zakoni psihe i zakoni fizičkog sveta ne samo dodiruju, već se i poklapaju. Pauli je proučavao uticaj arhetipskih simbola na područje naučnih pojava, pre svega na oblast fizike, jer je istraživanje pokazalo da postoji vidljiva veza između psihologije nesvesnog i fizike, a i bioloških procesa. Jung je otišao korak dalje, tvrdeći da će se „ranije ili kasnije atomska fizika i psihologija nesvesnog značajno približiti pošto obe, nezavisno jedna od druge, i sa suprotnih strana, prodiru u transcedentalno područje – prva s predstavom atoma, psihologija s predstavom arhetipa”. Najnovija naučna istraživanja ove tvrdnje su samo dodatno potvrdila i produbila.
Da li je naš slavni otkrivalac (kako je sebe opisivao) patio od nekakvih duševnih smetnji? U šta iskusni psihijatar može da pronikne čitajući njegov živitopis i kazivanja savremenika?
Od duševnih smetnji – da, ako ih tako možemo nazvati, ali ne od duševnih poremećaja u psihijatrijskom smislu. Bljeskovi svetlosti i vizije, tako kaže i sam Tesla „sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih ljudi”. Reč je, dakle, o sadržajima koji su imali svoje izvorište u arhetipskom delu njegove ličnosti odakle je i proisticalo njegovo stvaralaštvo.
Može li se arhetip svetlosti povezati s nekakvim psihofizičkim tegobama? I drugi geniji su ispoljavali neuobičajeno ponašanje, zar ne?
Arhetip svetlosti se nalazi u središtu i ličnosti i stvaralaštva Nikole Tesle, koji je, poput Ive Andrića, duboko u sebi verovao da „ima negde jedan život sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni zakon i jedini oblik postojanja”. Da Tesla nije imao takvo uverenje, nikada ne bi mogao doći do otkrića koja su u vezi sa fenomenom svetlosti, što se posebno odnosi na otkriće obrtnog magnetnog polja, koje je najznačajnije njegovo otkriće, a proizašlo je upravo iz tog arhetipa. Iz ovog arhetipa su proisticale i neke druge pojave u njegovom životu. Što se tiče „neuobičajenog ponašanja”, ono se može primetiti kod brojnih stvaralaca, ali se tome uvek mora pristupiti vodeći računa o celokupnoj ličnosti i delu, a ne samo o manifestnom ponašanju.
Ko je sve Nikolu Teslu oklevetao u svojim spisima? Iz kojihpobuda?
„Klevetanje” Nikole Tesle u prvom redu u vezi je sa psihijatrizacijom njegove ličnost, pod kojom podrazumevam neosnovano etiketiranje psihijatrijskim dijagnozama – od neuroze i homoseksualnosti, preko shizoidne ličnosti pa sve do psihoze, odnosno shizofrenije. Ovo je činjeno uprkos tome što Tesla nikada nije zatražio pomoć ni psihologa, ni psihoterapeuta, ni psihijatra, iz jednostavnog razloga što mu takva pomoć nije bila potrebna.
U monografiji sam se osvrnuo na dva primera psihijatrizacije Nikole Tesle – psihoanalitičku studiju Džula Ajzenbada o Tesli i na rad Vladete Jerotića Psihološki portret Nikole Tesle, koji bi, shodno sadržaju, pre mogao biti naslovljen Psihijatrijski portret Nikole Tesle, jer u ovom radu nalazimo malo sadržaja koji bi išli u prilog psihološkom portretu, budući da Jerotić uporno traga za otkrićem patologije u Teslinoj ličnosti i traži je tamo gde je nema. On, recimo, poput Ajzenbada, Teslinu simptomatologiju šablonski svrstava u neurotski poremećaj, uprkos činjenici da Teslini „neurotski” simptomi nisu remetili normalno funkcionisanje njegove ličnosti, niti su negativno uticali na njegovo stvaralaštvo. Slično je i sa nerazumevanjem Tesline ljubavi prema beloj golubici, koju Jerotić naziva „nastranom”, ili sa tvrdnjom da Tesla nije imao prijatelje.
Razmatrajući Teslin filozofsko-religiozni pogled na svet, Jerotić, recimo, najpre kaže da nije siguran u kojoj meri je taj pogled bio „pod uticajem njegovog ličnog života i njegove neuroze”, da bi nešto kasnije, u istom članku, rekao da je u „Teslinom načinu življenja, koji je postao njegov pogled na svet (!?), i pored blistavih otkrića u nauci koja su mu donela jednoglasna priznanja celog sveta, ipak, bilo nečega neprirodnog i nasilnog, da ne kažem i shizoidnog”. Potvrdu za apsurdnu i proizvoljnu tvrdnju o nečemu „neprirodnom”, „nasilnom”i „shizoidnom” u Teslinoj ličnosti, on potom nalazi u njegovoj „zaokupljenosti automatima i robotima”(!?).
Pišući o Tesli, nisam ni smeo ni mogao da zaobiđem ono što je o njemu pisano nestručno i pogrešno, poput Jerotićevih proizvoljnosti koje nisu neobične, budući da su one u njegovom radu više pravilo nego izuzetak. Pri tom ne želim da ova zapažanja budu shvaćena kao zlonamerna, već stavljena u kontekst činjenice da Jerotić u javnosti slovi kao „nedodirljivi autoritet”, pre svega za one koji ne poznaju dubinsku psihologiju, pa stoga bezrezervno veruju svemu što on govori i piše. Međutim, to može imati, a i ima, svoje negativne posledice, jer on pripada onima koji misle da znaju i ono što ne znaju, a što je najgore, u to čak i veruje. To, naravno, čine i oni koji nekritično, iz neznanja, podržavaju tu njegovu zabludu, čime se zatvara začarani krug samoobmanjivanja i obmanjivanja drugih.
Sam Nikola Tesla se upinjao da sve odgonetne snagom uma, dočaravajući vlastito mukotrpno traganje pomalo zagonetnim metaforama. Nisu li se psiholozi i psihijatri poveli za tim?
Metafore i simboli imaju svoje izvorište u nesvesnom, kako u individualnom, tako i kolektivnom, tako da predstavljaju ne samo specifičan jezik snova, već i stvaralaštva uopšte. Pravi simboli i metafore javljaju se samo kad postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može misliti, ili što samo sluti i oseća, pa je stoga i potrebno njihovo tumačenje. Ovo važi i za „pomalo zagonetne metafore” Nikole Tesle, čiji nam skriveni smisao može otkriti dubinska psihologija, a za čije razumevanje je osim znanja, potrebno i posedovanje intuicije i empatije.
Čime potkrepljujete svoj iskaz da je „odlaskom bele golubice nestao (je) i Teslin stvaralački dajmon”?
Rečima samoga Tesle koji kaže: „Kada je taj golub umro, nešto je otišlo iz mog života. Do tog vremena zasigurno sam znao da ću dovršiti svoje delo, bez obzira na ambicioznost svog programa, no kada je to nešto otišlo iz mog života, znao sam da je moj posao okončan”. On je, dakle, prestao da stvara uprkos činjenici da su za njega, kao što kaže Vladimir Pištalo u svom romanu, časovi stvaralaštva predstavljali „najveće uzbuđenje na svetu” i bili „poljubac Boga”, prema kome su „sva druga uzbuđenja prosto ništa”.
Šta to nije smeo i nije mogao da otkrije, a ostaće večna tajna?
Ono što Tesla nije smeo da otkrije poverio je svom prvom biografu Džonu O’ Nilu u jednom intimnom razgovoru. Šta je to što nije mogao otkriti, jedino bi sâm mogao reći. Ipak, pouzdano znamo da je intuitivno sledio misao Bernarda iz Travisona, alhemičara iz 15. veka, da „valja učiniti vidljivim ono što je skriveno, i tajanstvenim ono što je vidljivo”, jer „samo to i jeste posao mudraca”. A upravo to čini i dubinska psihologija.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 18.06.2011
.jpg)
