Izvor: Politika, 13.Mar.2010, 10:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nauka ili citatomanija?
„Nadam se da profesor Glišin nije mislio ozbiljno. Takvim se metodama služio Josif Visarionovič, i još poneki vrhovni arbitar”
Ugledni molekularni biolog i genetičar, prof. dr Vladimir Glišin srazmerno često se javno oglašava u raspravama o stanju naše nauke i univerziteta. Odlike njegovog glasa su određenost suda i jasnoća iskaza, što je svakako vredno i korisno, posebno s obzirom na pretežno „akademski korektni”, a nemušti diskurs u ovoj važnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oblasti srpske savremenosti. Određenost i jasnoća, međutim, same po sebi ne pribavljaju ekskluzivno pravo na istinu i ispravan sud, pogotovo ako se graniče s isključivošću i intelektualnom arogancijom.
Put u pakao može biti popločan i najboljim namerama, na šta nikada nije suvišno upozoriti. Kao iskusan čovek, a ne samo vrsni naučnik, profesor Glišin to sigurno zna. Pa ipak, opravdano srdit zbog stanja na srpskim univerzitetima, on saopštava tako nemilosrdnu dijagnozu i prepisuje toliko radikalnu terapiju, da bi njima pre sahranio nego oživeo zanemoćalu univerzitetsku nauku u Srbiji („Nauka zidnih novina”, Politika, 6.mart 2010).
Prvo nešto o dijagnozi. V.Glišin tvrdi da veliki broj naših redovnih profesora nema nijedan objavljeni naučni rad u nekom recenziranom časopisu, a da univerzitetska zvanja stiču „naučnim radovima” za zidne novine i autorizovanim skriptama. Zatim „poziva u pomoć” profesora Ljubišu Rajića, inače kolegu skandinavistu s mog Filološkog fakulteta, da bi ustvrdio kako se „izbori za nastavnike i saradnike moraju odvijati prema naučnim, a ne političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas”. Zaključak je da praktično ozbiljnih univerziteta u Srbiji nema.
I kao profesor Univerziteta u Beogradu, a i sasvim lično, ovakvu besprizivnu presudu ne mogu, a da ne doživim kao nepravičnu, pa i uvredljivu. Verujem da nisam jedini koji to tako oseća. Ovakvo jednostrano negativističko, u biti i nenaučno uopštavanje poništava svu neospornu tačnost koje bi argumenatovana kritika konkretnih slabosti mogla izneti na videlo.
Za profesora Glišića ne znam, ali se ne sećam se da je kolega Rajić na sednicama Veća Filološkog fakulteta digao glas protiv izbora nekog nastavnika „prema političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima”. A jedino to bi imalo smisla sa stanovišta „moralne čovekove gramatike”, o kojoj je pisao Mark Hauzer, a čiju je knjigu našoj sredini predstavio upravo profesor Glišin.
A sad terapija. Ona je, po profesoru Glišinu, veoma jednostavna: „raspustiti sve univerzitete i ponovo izabrati celokupno nastavno osoblje”, pri čemu bi arbitri bili „nezavisni i nekorumpirani međunarodni recenzenti od visokog međunarodnog ugleda”. Osnovni kriterijum bili bi objavljivanje i, naravno, famozna citiranost u elitnim svetskim naučnim časopisima. Postupiti, dakle, s univerzitetom kao s nekom političkom partijom. Oduzeti, poništiti, pa ponovo podeliti knjižice!
Nadam se da profesor Glišin nije mislio ozbiljno. Takvim se metodama služio Josif Visarionovič, i još poneki vrhovni arbitar, koji bar nisu pretendovali na to da štite nauku od univerzitetskih šarlatana. Polako, uvaženi kolega Glišine! Kolega? Da li smo mi uistinu uopšte kolege? Imam utisak da je to već odavno jedino pravo pitanje. Budite jasni i odrešiti, kao što to obično jeste, i iskreno odgovorite držite li Vi da su društvene i, naročito, humanističke nauke uopšte nauke, budući da se na njih Vaši recepti iz više razloga nikako ne mogu primeniti. Tek posle dogovora o tome biće moguće u akademskoj zajednici nastaviti produktivni dijalog o stanju univerzitetske nauke u Srbiji.
A ono, slažem se s Vama, nikako nije dobro.
* Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
Darko Tanasković
[objavljeno: 13/03/2010]
.jpg)
