Izvor: JelenaPantic.com, 27.Okt.2015, 20:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako se rešavaju problemi? Pitanja kao čarobni štapić

Zamislite život u kom sve ide glatko. Sve što zamislite ostvarite bez ikakvih prepreka, veoma brzo. Uvek sve ide po planu. Svi vas vole i poštuju. Svi su uvek dobri prema vama. Dešavaju vam se samo lepe stvari. Osećate samo radost, mir, ljubav i zadovoljstvo. Ne postoje prepreke na vašem putu. Da li poznajete nekog ko živi takav život? Ja ne poznajem. Većina ljudi potajno mašta o takvom životu. Misle da život treba da bude takav, i da kada se pojave prepreke i problemi to znači da nešto nije u redu s njima. Da su nesposobni. Da život nije fer prema njima. Prepreke, problemi, izazovi, nazovite ih kako vam se najviše sviđa, su sastavni deo života. Kroz njih učimo i razvijamo se. Kada ih nema to znači da ne radimo ništa i da samo tapkamo u mestu. Da se vrtimo u okviru svoje zone komfora. Sama reč problem ima negativnu konotaciju (subjektivni doživljaj), zato je bolje zameniti je rečima kao što su izazov, lekcija, ispit, problemska situacija. Nije problem u tome što postoje prepreke, problem je u našem stavu prema njima! Ako problem posmatramo kao znak naše nesposobnosti ili činjenice da nas život ili neko od gore ne voli, svaka prepreka na koju naiđemo će nas zaustaviti i obeshrabriti. Ako prepreke posmatramo kao nešto što je normalno i što se svima dešava one postaju zadatak koji treba rešiti i kom pristupamo strpljivo i sa svim znanjima, veštinama i iskustvima koja imamo na raspolaganju. “Ne znam kako da rešim ovu situaciju. To znači da sam glup i nesposoban.” i “Ne znam kako da rešim ovu situaciju. To znači da se prvi put srećem s tim. Nemam dovoljno znanja i iskustva. Kako mogu da ih steknem? Ko može da mi pomogne? Kako da rešim ovu situaciju?”   Da li vidite razliku između ove dve tvrdnje? U prvoj mi konstatujemo nešto i naš mozak samo primi tu informaciju. Ostaje pasivan. Kao kad kažemo da je Zemlja okrugla. U drugoj rečenici drastičnu razliku pravi način na koji smo definisali situaciju. Ne kao nešto trajno i nepromenljivo, ne kao odraz našeg nekvaliteta, nego kao nešto trenutno, promenljivo, što nema veze sa našim osobinama i sposobnostima. Nešto na šta se može uticati. Nešto na šta mi sami možemo da utičemo. Sledeća važna stvar koja pravi razliku u posledicama izgovaranja između prve i druge rečenice je forma u kojoj smo je postavili. Kada upotrebljavamo iskazne rečenice, mi sebe pasiviziramo. Ne uključujemo mozak. To je tako. Upitne rečenice su ono što pokreće naš mozak, aktivira ga i usmerava na traganje za rešenjem. Što više pitanja postavljamo mozak je sve aktivniji i sve uvežbaniji da pronalazi rešenja. Da li je svako pitanje dobro? Ne baš. “Zašto se meni ovo događa?” “Čime sam ja ovo zaslužio?” “Zašto nemam sreće u životu?” ……… Ovo nisu konstruktivna pitanja nego tvrdnje zamaskirane u pitanja. Odgovori tipa “Sa mnom nešto sigurno nije u redu”, “Život nije fer”, “Nisam dovoljno dobar” su ono što nekako logično sledi iz gore postavljenih pitanja. Konstruktivna pitanja bi bila “Šta je to […]

Nastavak na JelenaPantic.com...