Izvor: Politika, 10.Okt.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još jedan „Nobel” Amerikancima
Za istraživanje receptora ćelija Robert Lefkovic i Brajan Kobilka dobili najviše priznanje za hemiju
Dvojica Amerikanaca – Robert Lefkovic i Brajan Kobilka –objasnili su kako ćelije u ljudskom telu odgovaraju na signale iz okoline i zato im je ove godine pripala Nobelova nagrada za hemiju, objavila je juče Švedska kraljevska akademija nauka dodajući da je rad dvojice naučnika od izuzetnog značaja za razvoj novih lekova.
Iako su Lefkovic (69) i Kobilka (57) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lekari po obrazovanju, oni su se posvetili istraživanju u laboratoriji i otkriću proteina koji pomaže ćelijama da reaguje na spoljne uticaje.
„Vaše telo je naštimovan sistem međusobnih odnosa između milijardi ćelija. Svaka ćelija ima sitne receptore koji joj omogućavaju da oseti okolinu da bi mogla da se prilagodi novoj situaciji. Lefkovic i Kobilka dobijaju Nobelovu nagradu za hemiju 2012. za revolucionarna otkrića koja pokazuju unutrašnji rad jedne važne porodice takvih receptora: receptora za vezujući ’g’ protein”, saopštila je akademija.
Da bi znale šta treba da rade (na primer, da li da proizvode hormone ili grade mišiće), ćelije moraju da shvate šta se dešava oko njih, za šta im služe senzori. Takvi senzori na površini ćelije, receptori, na molekularnom nivou reaguju na sličan način kao što oko reaguje na svetlost. Iako je bilo jasno da osnovna jedinica građe tela mora da na neki način odgovara na spoljne signale (lekovi su delovali, odnosno uklanjali bolesti), naučnici dugo nisu uspevali da objasne kako teče razmena informacija između ćelije i ostatka organizma. Tada su na scenu stupili Lefkovic, danas profesor univerziteta Djuk, i njegov mlađi kolega Kobilka, sa Stenforda.
Oni su se telefonom uključili na konferenciju za novinare u Stokholmu.
– Nisam ga čuo (telefon). Nosim čepove za uši pa me je žena gurnula laktom – kazao je Lefkovic na poziv Nobelovog komiteta koji je, zbog vremenske razlike između Evrope i SAD, upućen usred noći.
Poziv iz Stokholma probudio je i Kobilku koji se nije javio na prvo zvonjavu telefona, ali kada je zvonilo drugi put, podigao je slušalicu i primio čestitke petoro članova komiteta.
– Svako od njih je uzeo slušalicu i čestitao mi. Pretpostavljam da to rade da biste im stvarno poverovali. Kada vas jedna osoba pozove, to može biti šala, ali kada vas nazove petoro ljudi sa ubedljivim švedskim naglaskom, to nije šala – rekao je Kobilka.
Zahvaljujući senzorima, funkcionišu, na primer, čulo vida i sluha. Zato što imaju sposobnost da primaju poruke spoljašnjeg sveta, ljudi beže iz opasnih situacija. Kada se čovek nađe u neprilici, adrenalin povišava krvni pritisak, ubrzava rad srca, šalje energiju mišićima i priprema telo za bekstvo. Iako je davnašnja pretpostavka da hormoni poput adrenalina snažno deluju na organizam, tek su dvojica Amerikanaca objasnila proces koji to omogućava.
Ćelije imaju zid, odnosno membranu koja ih odvaja od okoline. Lefkovic se zapitao: kako se signal probija kroz taj zid? Onda je 1968. eksperimentisanjem ušao u trag receptorima, duboko skrivenim u zidu ćelije. Radom u laboratoriji, uvideo je da se supstance (na primer, lekovi) vezuju za receptore koji onda aktiviraju pomenute proteine unutar same ćelije.
Osamdesetih mu se priključio Kobilka koji je otkrio porodicu sličnih receptora: za adrenalin, dopamin, serotonin, svetlost, ukus i miris...
Skoro polovina medikamenata deluje zahvaljujući svojstvima ovih ćelijskih „antena”. Zato se očekuje da razumevanje razmene informacije na molekularnom nivou dovede do poboljšanja brojnih lekova.
----------------------------------------------
Nobelovac kad već nije kardiolog
Kobilka je 2011. uspeo da uradi nešto što je struka smatrala nemogućim: snimio je receptor u trenutku kad je on primao signal od hormona izvan ćelije i poslao ga u protein unutar ćelije. Takođe je pronašao i gen koji šalje potrebnu informaciju receptorima, što su naučnici za potrebe šire javnosti opisali rečima da je Kobilka pronašao iglu u plastu sena.
Ovaj lekar je počeo da istražuje da bi pomogao svojim pacijentima, ali se kasnije sasvim posvetio radu u laboratoriji. Lefkovic je oduvek samo želeo da bude kliničar i nevoljno je krenuo da eksperimentiše. Nikada nije postao kardiolog, ali je od juče „makar” nobelovac.
J. S.
objavljeno: 11.10.2012.
