Izvor: Politika, 04.Feb.2011, 23:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedrenje na sunčevom povetarcu
Na visini od 650 kilometara, rasklopilo se prvo solarno jedro koje će zaploviti oko naše planete. Kako je to pre četiri veka znao Johan Kepler?
Znali ste za jedrenje na morskim talasima i na vazdušnim strujama, sada je to izvodljivo i u kosmosu. Takvu zamisaio je, pre svih, pomenuo Johan Kepler 19. aprila 16010. godine u pismo Galileju Galileju („pripremiti brod ili jedra prilagođena nebeskom povetarcu”).
Prohujala su četiri stoleća da bi se sanjarenje proslavljenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << astronoma pretočilo u javu.
Srećan preokret učinio je da prvo jedro u kosmosu zaplovi na sunčevim zracima oko naše planete, na visini od 650 kilometera. Bez jedrenjaka i hrabrih mornara, barem za sada.
Veoma bitno dostignuće, ocenili su istraživači u Maršalovom centru za svemirske letove, u kojem je neobična skalamerija (NanoSail-D) napravljena. Od čega je načinjena?
Od veoma lakog polimera, izvučenog u obliku velikog providnog platna, čija je uloga da odbija sunčeve čestice – fotone. Težina ne prelazi četiri kilograma, kada se sasvim raširi dostiže površinu od deset kvadratnih metara.
Čuveni stručnjak za nanonauke, Erik Dreksler, predložio je 2007. da se za izradu koriste tanušni aluminijumski filmovi, debljine od 30 do sto nanometara (nanometar je milioniti delić milimetra), kojima pogoduje slabašni potisak. Šta to znači?
Naše Sunce odlikuju, da pojednostavimo, dve sile delovanja: jedna je zračenje, druga je solarni vetar. I jedna i druga opadaju s kvadratom rastojanja od izvora. Pritisak prve je nešto jači, zbog čega je ruski svemirski inženjer Fridrih Arturovič Cander još 1924. preporučio svetlost s naše zvezde kao svojevrsni „kosmički bulodžer”, naravno slabašne potisne snage. Drugim rečima, pogon bez ikakvog uobičajenog goriva.
Izračunato je da svaka svetlosna čestica (foton), odbijajući se od neke površine stvara izuzetno maleni potisak. I to je prvi u ogledima potvrdio ruski fizičar Pjotr Nikolajevič Lebedev 1900. godine.
Ukoliko se tome izlože jedra veće površine, ostvaruje se izvesno ubrzanje kretanja, a s vremenom se postiže znatna brzina. Solarna jedra nemaju puni učinak na visinama manjim od 800 kilometara, dodatnu prepreku predstavlja razvijanje u kosmosu, u šta su se proteklih meseci uverili američki stručnjaci.
Naime, „sunčano platno”, izbačeno raketom u putanju oko Zemlje u novembru prošle, neočekivano se otvorilo tek krajem januara ove godine. Nije ni čudo što je predvodnik poduhvata, Din Olhorn, radosno uskliknuo: „Mi jedrimo na sunčevim zracima!” Predviđa se da će „solarna plovidba” potrajati od 70 do 120 dana, i to će omogućiti prikupljanje korisnih podataka za buduća proučavanja.
Samo jedna letelica izvela je nešto slično: japanski „Ikaros” (akronim od Interplanetary Kite-craft Accelerated by Radiation Of the Sun) iskoristio je lane pogon na sunčeve zrake da se otisne ka Veneri, pokraj koje je prošao (na razdaljini od oko 80.0000 kilometara) u decembru.
Zar bi zvučalo uverljivo da se nije, na neki način, umešao dalekovidi Artur Klark, koji je to opisao u kratkoj priči „Vetar sa Sunca” iz 1964. godine?
Stanko Stojiljković
objavljeno: 05.02.2011.
