Izvor: Politika, 13.Avg.2010, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Genetski ram za „ledenog čoveka”
Zagonetnom žitelju Alpa iz bakarnog doba, nazvanom Eci, u grubim crtama razvrstani geni. I dalje nije jasno čime se bavio i kako je nastradao
Alpski „ledeni čovek” iz bakarnog doba podvrgnut je još jednoj naučnoj proveri: upravo je obelodanjeno da su mu, u grubim crtama, razvrstani geni (genom). Posle podrobnog proučavanja, pojedinosti će biti objavljene dogodine, tačno dve decenije od nalaženja blizu razmeđe Italije i Austrije.
Na osnovu uzoraka kostiju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Albert Zink, rukovodilac Instituta za mumije iz Bolcana (Italija), i Karsten Puš, iz Instituta za ljudsku genetiku u Tibingenu (Nemačka), sačinili su genetski profil. Pomenuta dvojica su nedavno, sa Egipćaninom Zahijem Havasom, odgonetnuli od čega je bolovao faraon Tutankamon.
Ispitivanjem mitohondrijske DNK ustanovljeno je da je nekadašnji žitelj Alpa pripadao haplogrupi K1 (genetski pokazivači preko kojih se stiže do zajedničkih predaka nekih ljudi). Zahvaljujući višestoletnom zamrzavanju na ostacima tela i opreme nađena je krv još četiri osobe.
Saharska prašina
Vršak strele zabodene u rame, prepoznatljiva rupa na krznenom ogrtaču i posekotine na rukama, prsima i dlanovima iz prve su nametnuli zaključak da je ubijen. U međuvremenu su iskrsla još neka nagađanja, pa i da je skončao kao žrtva rituala, na šta ukazuje 57 šara na koži.
Pronašla su ga dva nemačka planinara 19. septembra 1991. u dugoj i uskoj dolini, zvanoj Eci, po kojoj mu je nadenuto ime. Utvrđeno je da je telo, veoma dobro očuvano, s vidljivim molekularnim ustrojstvom tkiva, pripadalo muškarcu do 45 godina starom, visokom otprilike 1,65 metara i teškom pedesetak kilograma.
Veruje se da je umro od smrzavanja, zahvaćen ranom jesenjom mećavom. Tanak snežni prekrivač sprečio je da insekti polože larve koje bi izazvale raspadanje. Pokojnog Ecija su najpre osušili planinski vetrovi, a posle su ga zatrpali veliki zimski snegovi. Prirodni tokovi su ga sačuvali zamrznutog, kao da je bio veštački zaleđen (hibernacija).
Merenja pomoću radioaktivnog ugljenika – sprovedena u četiri laboratorije odvojeno (da bi se izbegla pristrasnost u procenjivanju) – pokazala su da je nastradao između 3300. i 3200. godine pre Hrista. Posmrtni ostaci bili su izvan domašaja očiju duže od pet hiljada godina, sve dok otapanje snežnih nanosa nije u julu 1991. ubrzala saharska prašina.
Bolest u noktima
Glavnina pretpostavki u vezi sa smrću zasniva se na predmetima koje je nosio. Pokraj umrloga ležali su sekira od bakra, nedovršeni luk, naprtnjača od dasaka ariša i životinjske kože i nož od kremena. Torba od teleće kože visila je okačena za svojevrsni opasač. Od odeće sačuvane su krznene čizme i kapa i ogrtač od krzna nalik ponču.
Da li je od nečega bolovao?
Medicinskim ispitivanjima utvrđeno je da nije bio najboljeg zdravlja, a pregled noktiju ukazao je da je patio od težih bolesti, najmanje tri puta u svojih poslednjih šest meseci. Toliko je prekida u rastu vidljivo. Najubedljiviji dokaz je sveži prelom osam rebara, koja su počela da zarastaju, što je navodilo na zaključak da je učestvovao u nasilju zbog kojeg je morao da napusti svoje selo. Bežeći preko Alpa, sustigla ga je i savladala snežna oluja.
A šta je zalutali putnik bio: vrač ili pastir?
I jedno i drugo je moguće.
Kao potvrda prvog navode se nedovršena obredna oprema za lov i šare na koži, jer su šamani odvajkada odlazili na udaljena i nepristupačna mesta da se posvete svojim veštinama. U prilog tome ide etnografsko objašnjenje za nađeno svetlo i uglačano kamenje koje je često bilo oznaka naročite moći.
Ako se uzme u obzir drugo, verovatno je nastradao u nesreći čuvajući stado na visokim alpskim pašnjacima. U potrazi za skloništem upao je u šupljinu u kojoj je nađen, i tu od studeni preminuo.
Kada genetičari budu obnarodovali nalaze, znaće se pouzdano sudbina pripadnika visokoalpske zajednice iz kasnog četvrtog milenijuma pre naše ere.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 13/08/2010
