Izvor: Politika, 15.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gen za savršen sluh
Postoji li gen kojim su retki pojedinci obdareni da savršeno čuju tonove?
Naučnici na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku (SAD) upustili su se u traganje i postavili pozornicu za ovo odgonetanje.
Ne morate da budete Volfgang Amadeus Mocart da biste ispravno prepoznali polupovišeno "a" (s povisilicom) ili polusniženo "de" (sa snizilicom). Najnoviji nalazi ukazuju, naime, da taj osećaj zavisi od gena.
Među vičnim učesnicima odabranim za ispitivanje uočeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je nekoliko zanimljivih obrazaca u sposobnosti razlikovanja sličnih zvukova u poređenju s traženim. Najkraći zaključak proučavanja objavljenog u "Spisima nacionalne akademije nauka" glasi: "Ili imate osećaj ili ga nemate!"
Glavna potpisnica Džejn Gišijer, profesor medicine i pedijatrije, prikupila je i obradila podatke za više od 2.000 ispitanika – od osam do 70 godina – na osnovu kojih je ustanovila da nasledna nadarenost za savršene tonove oživi uvežbavanjem muzike u najranijim godinama. "Savršen osećaj za tonove iziskuje učenje muzike u detinjstvu", napisala je Džejn Gišijer, "ali morate imati nekakvog pojma u vezi s nazivima".
Proveravanje 2.213 dobrovoljaca obavljeno je preko Interneta: svi su čuli 36 elektronskih i isto toliko klavirskih tonova. I za svaki zvuk morali su da utvrde odgovarajuću notu na muzičkoj lestvici. Konačan ishod od najmanje 24,5 na obe provere ukazuje da su učesnici imali savršen osećaj za tonove.
Na iznenađenje istraživača, rezultati su se podelili u dve grupe: jedni su pokazali visoku tačnost u zapažanju, drugi nalikuju slučajnom pogađanju. Na osnovu tog upadljivog dvojstva – imaju ili nemaju – Džejn Gišijer prosuđuje: "Naši podaci nagoveštavaju da bi mogli da budu pripisani jednom genu".
Istovremeno, nalazi potkrepljuju šaljivu tvrdnju da su ljudi što su stariji izloženi više promenama sposobnosti prepoznavanja i imenovanja. Očevidno je da su nekoliki od starijih ispitanika stalno brkali tonove s povisilicom – obično "de" čuli kao polupovišeno ili polupovišeno "a" kao "be".
Naučnici za to najviše okrivljuju bazilarnu opnu, trepereći deo unutrašnjeg uha nazvanog puž, koji prenosi poruke slušnom mozgu preko ćelijskih treplji na površini i vremenom postaje savitljiviji.
Zanimljiva je, međutim, veoma rasprostranjena pogreška kod mnogih učesnika sa savršenim osećajem koji su pomešali pojedine tonove, a naročito polupovišeno "ge" kao "a". Istraživači objašnjavaju da se kod ovih pojedinaca, u suštini, pojavljuju izvesna ograničenja u opsegu zvučne učestalosti za različite note, zato im se učini da su neke malčice više nego što jesu. Možda se odgonetka krije u tome da se nota "a" naveliko koristi za podešavanje većine muzičkih instrumenata, zbog čega su ljudi naučili da se nesvesno prilagode nešto širem rasponu i da je upamte kao "a".
U sledećem koraku naučnici nameravaju da izaberu od 100 do 200 onih sa savršenim osećajem za tonove i da uporede s roditeljima sa istim darom. Svakom paru će uzeti krv da bi pročitali odsečak DNK i otkrili da li se to, zaista, nasleđuje.
Džejn Gišijer kaže da se neće iznenaditi ako sazna da jedan gen nadzire savršen sluh, ali naglašava da nije sve u poreklu (prirodi). Upletena je, svakako, sredina: neko može da bude nasledno predodređen, a da ga nikad ne stekne ukoliko od najranijeg detinjstva ne vežba muziku.
[objavljeno: ]
