Izvor: Politika, 15.Dec.2011, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dim se ne vije, Higs se krije
Božja čestica – još nije upala u visokotehnološku klopku, iako je fizičari decenijama uporno proganjaju
Iz najveće podzemne „katedrale fizike” na svetu nije se izvio pramičak beličastog dima. Kao što dolikuje i ime kazuje, božja čestica je za čoveka i dalje neuhvatljiva. Do kada?
U sto metara ukopanim hodnicima u vidu prstena (dužine 27 kilometara), na razmeđi Švajcarske i Francuske, smeštena je najčudovišnija i najskuplja mašina (šest i po milijardi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dolara) koju je čovek ikad sklopio. U Velikom hadronskom sudaraču (LHC) u Evropskom centru za nuklearna istraživanja (CERN), nadomak Ženeve, sudaraju se dva mlaza protona (delići atomskog jezgra), od kojih svaki dostiže 99 odsto svetlosne brzine (300.000 kilometara u sekundi).
To je toliko složeno i zahtevno kao kada biste ispalili iglice s jedne i druge obale Atlantskog okeana da jedna drugu pogode nasred pučine, a prethodno su pomenutim prstenom projurile 5.000 puta u sekundi!
Duže od četiri decenije (od 1964) traje potraga za „nedostajućom karikom” u zamišljenoj tapiseriji kosmosa. Uoči li se ikakav vidljiv trag, a bilo je nekih nagoveštaja, to bi trebalo da bude uverljiva potvrda da je ova subatomska čestica izvorište mase za sve ostale koje se nazivaju osnovne ili elementarne. Bolje reći: Higsovo polje koje ona sa svojim posestrimama tvori. Ukoliko je, naravno, takva naučna pretpostavka tačna.
I to je glavni razlog, uz još nekoliko, zašto su fizičari njome opsednuti.
U protekle dve godine nakupilo se dovoljno podataka koji su, pretpostavlja se, ukazivali da su joj uporni hajkači ušli u trag. Iz dva ogromna detektora, sa akronimima ATLAS i CMS, minulih dana su u naučne časopise i javna glasila pristigli nagoveštaji da je na pomolu veliko otkriće.
Čak su osvanula nagađanja da su u 500 milijardi milijardi sudara snopova protona, koji su dostizali maltene brzinu svetlosti, na tren viđeni otisci nedostižne begunice.
Očekivalo se da je napokon dolijala i upala u visokotehnološku stupicu, i to blizu energije, kako se to stručno kaže, od 125 gigaelektronvolti, kao što je predvidela najprigrljenija teorija čestica – Standardni model. U rasponu od 119 do 128 milijardi elektronvolti, što je čini 119 do 128 puta težom od protona!
Nepotvrđeni izveštaji upućivali su, dakle, na zaključak da je započeo poslednji čin drame, iz koje se isključuju, s 95 odsto pouzdanosti, buduće potrage ispod 119 i iznad 128 gigaelektronvolti.
Božja čestica nije uhvaćena, iako su predstavnici CERN-a obznanili da je sa svih strana opkoljena. I da će je dogodine uloviti.
Kosmički vakuum prožima polje pod čijim dejstvom čestice dobijaju masu. Ali kakvu? Masu mirovanja kakvu, upravo, daje Higsovo polje. Iz toga proističe da masa nije unutrašnje svojstvo samih čestica, već je to odlika koja se rađa u međudelovanju čestice i okoline.
Zamisao da takva čestica postoji potekla je iz uma Pitera Higsa, sa Univerziteta u Edinburgu, a naziva se još „skrivena simetrija”.
Do sada nije nađen nijedan dokaz za Higsov bozon, a prekjuče, posle celodnevnog mudrovanja u CERN-u, okupljeni znalci su se oglasili s ohrabrujućom najavom: uhvatiće ga sledeće godine.
----------------------------------------------
Praktično izolovan
Mnogi su, možda, razočarani što još nema definitivnog odgovora da li Higsov bozon postoji ili ne. Međutim, realnost je drugačija – smatra prof. dr Petar Adžić, rukovodilac srpskog tima u CMS-u. – Neplanirano velika i visok kvalitet podataka koje smo dobili u poslednje dve godine posledica su izvanrednih performansi Velikog hadronskog sudarača i gotovo savršenog funkcionisanja sva četiri glavna detektora. Zato je eksperimentalni plan za 2011, u početku okarakterisan kao previše optimistički, ispunjen na veliko zadovoljstvo nas istraživača već sredinom godine.
Svi smo jedinstveni da je postignut izvanredan uspeh i da je Higsov bozon praktično izolovan u vrlo uzanom intervalu (119–128 gigaelektronvolti) mnogo pre nego što je planirano. U slučaju da se utvrdi da Higsov bozon ne postoji, to će značiti da deo fizike moramo da menjamo i da se okrenemo teorijama koje nude dopunu ili bolja rešenja na višim energijama Standardnog modela. To će značiti da priroda na energijama koje su dostupne na LHC-u, ali i više, funkcioniše drugačije nego što smo mislili.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 15.12.2011.
