Izvor: Politika, 21.Avg.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brže od svetlosti (ako je to moguće)
Iako je brzina kretanja od oko 300.000 kilometara u sekundi „crvenim voskom” zapečaćena u specijalnoj teoriji relativnosti Alberta Ajnštajna, nedavno su tri naučne družine prijavile da su je u svojim ogledima premašile
„Ne postoji ništa toliko apsurdno
što neki filozof već nije rekao”
Ciceron
Putovanje kroz „vremenske crvotočine” (ili „kosmičke prečice”) i dalje je izvan dosega ljudske vrste. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Konačnu granicu kretanja teorijski je uobličio slavni Albert Ajnštajn još 1905. godine, „čudesne godine” (annus mirabilis) kako su je kasnije prozvali, ustvrdivši da ništa (ama baš ništa) nije u stanju da premaši brzinu svetlosti – oko 300.000 kilometara u sekundi! Tačnije rečeno, to je brzina kretanja kroz vakuum; kada se prostire kroz vazduh ili staklo, donekle se smanjuje.
I to je „crvenim voskom” zapečaćeno u specijalnoj teoriji relativnosti. Koliko god se trudili, nikada se nećete kretati brže.
Iako su se fizičari upinjali da pokažu i dokažu da može brže (jedno od tri olimpijska načela), tek nedavno su dve družine – prema navodima u uglednom časopisu „Fizikal rivju B” – ostvarile do sada nedosežan podvig. Ali ne brinite: lukavo osmišljeni opiti ne narušavaju svetinju relativnosti. U suštini, jedino nagovešćuju neznatno ubrzavanje protoka podataka u svetlovodima (optički kablovi).
Izađe pre no što uđe
Kako se to ispostavlja da ujednačeni svetlosni treptaj (puls) putuje brže od brzine svetlosti?
Ako ga zamislite kao vrstu elektromagnetnog zračenja koje se prostore kroz prostor, možete na grafikonu iscrtati krivulju jačine (intenzitet): započinje u ravnini (nula), glatko se uspinje do vrhunca i potom opada na početnu vrednost.
Ali pomenuti vršak se može posmatrati kao zbir talasa sa opsegom talasnih dužina, koji se uzdižu i spuštaju, nagomilavajući se jedni povrh drugih. U središtu pulsa različiti talasi se svrstavaju pojačavajući jedan drugog. Nasuprot tome, na prednjim i zadnjim ivicama različiti talasi ispadaju iz postrojavanja i poništavaju jedni druge.
Sada pretpostavite da svetlosni puls propuštate kroz naročiti materijal koji usporava jedne talasne dužine u odnosu na druge. I to menja način na koji se talasi postrojavaju i, što na prvi pogled zbunjuje, pomera tačku u kojoj jedni druge osnažuju u prostiranju, pa se čini da se kreću brže od svetlosti! I što je još čudnije: vrh talasa može da se pojavi na samom kraju pre nego što je uopšte propušten kroz materijal!
Izađe pre no što uđe! Ni najveštiji mađioničari nisu vični da vam priušte sličnu opsenu, koja je u dva odvojena ogleda nedavno i pokazana i dokazana.
U berzanskom vrtlogu
Vitalij Lomakin sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu (SAD) i istraživači sa Univerziteta Navara u Pamploni (Španija) su – prema navodima u uglednom časopisu „Fizikal rivju B” – naterali svetlost da nadmaši nenadmašno fizičko (i fizičarsko) ograničenje. Odaslali su mikrotalase kroz 35 mikrometara (hiljaditi deo milimetra) tanki bakarni list, sa izbušenim rupicama, smešten između dva odsečka od teflona u obliku kotura, debljine 0,79 milimetara.
Šta se od neobičnog sendviča očekivalo?
Vrhunac mikrotalasnog treperenja (puls) trebalo je da se pojavi pre na izlasku nego na ulasku. Najpre izađe, potom uđe. Kao u svojevrsnoj „vremenskoj mašini”.
Kao što je poznato, kroz metal ne prolazi mnogo svetlosti. Zato je pridodat teflon. U prethodnim ispitivanjima manje od jednog postotka impulsa prekoračilo je kosmičku granicu brzine svetlosti. U spoju metala i teflona je za oko 100 pikosekundi (sto bilionitih delića sekunde) stizao ranije, i to u desetostruko većem iznosu.
Tehničkim čudesima tu nije kraj: Li Zan sa Šangajskog univerziteta (Kina) izjavio je da je postigao veću brzinu prenosa u silicijumskim svetlovodima (optički kablovi). Na rastojanju od deset metara signal je za 221 nanosekundu (221 milijarditi delić sekunde) stigao ranije u drugi nego u prvi senzor, iako su obrnutim redom poređani. I to je opisano u drugom uglednom časopisu („Fizikal rivju leters”).
Beskrajno malo, ali merljivo.
Iako podaci neće putovati brže od svetlosti, Li Zan smatra da će će budući signali biti malčice ranije otkrivani. Za otprilike nekoliko stotina nanosekundi. A to bi jednoga dana moglo da predstavlja preimućstvo u brzini prosleđivanja berzanskih pokazatelja, čijih smo neočekivanih obrta bili svedoci proteklih sedmica. Čas gore, čas dole, i tako ukrug.
Ako ste pomislili da nema osporavalaca tumačenja pomenutih podviga, prevarili ste se. Nauka od koje zastaje dah još nije rekla svoju poslednju reč.
„Ovaj svet je ludnica puna radoznalaca”, svojevremeno se čudio i sam Albert Ajnštajn.
-------------------------------------------------------------
Beskonačna energija
Apsolutno kretanje konstantnom brzinom ne postoji. Možemo govoriti o kretanju nečega u odnosu na nešto drugo. Ali svetlost se kreće uvek istom brzinom, bez obzira na takozvanu referentnu brzinu prema kojoj je merimo.
Iz najslavnije jednačine svih vremena (E = mc2), čiji je tvorac Albert Ajnštajn, sledi da se ništa ne može kretati brže od svetlosti. Zašto? Zato što je potrebna beskonačna količina energije da bi predmet pogurao do svetlosne brzine ili preko nje.
I to je obrazložio u članku „O elektromagnetici tela u pokretu” koji je imao ukupno 32 stranice, a objavljen je septembra 1905. godine u časopisu „Analen der fizik”.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 21.08.2011.
.jpg)
