Izvor: Politika, 16.Maj.2011, 18:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezbožni Hoking
Svoj odnos s Bogom on gradi na tri principa pokazujući da univerzum prirodnim putem može i mora proisteći spontano ni iz čega, a s jedinstvenim skupom zakona koji čine realnost potrebnu za nastanak čoveka. Nastanak univerzuma, dakle, nije delo Boga, već učinak naučnih zakona
Pogled Stivena Hokinga na svet jeste shvatanje da živi u realnosti koja predstavlja mentalnu sliku percepcije naših čula. Mozak interpretira podatke kojima ga snabdevaju čula i stvara model spoljašnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sveta. Misaoni koncepti su jedina realnost koju o njemu možemo spoznati. Kada je model uspešan u objašnjenju pojava, njemu i elementima i konceptima koji ga sačinjavaju pridružujemo atribut realnosti. Znači dobro osmišljen model postaje realnost.
Realnost našeg univerzuma opisuju pojavni zakoni prirode, u kojima Hoking traži odgovore na tri osnovna pitanja: Odakle proističu? Da li dozvoljavaju izuzetke ili čuda? Da li su kao skup zakona jedinstveni? Ako je odgovor na prvo da ih je stvorio Bog, postavlja se pitanje ko je stvorio Boga; ukoliko na njega odgovora nema, biva da jedna misterija bude zamenjena drugom. O drugom nalazi da ako su zakoni pravi, izuzeci ili čuda ne postoje i da nije opaženo da je Bog, u tu svrhu, zakone isključivao iz pogona univerzuma. Kod trećeg pitanje se on, međutim, podrobno bavi selekcijom zakona i izborom univerzuma podesnih za život čoveka.
Naš svet grade četiri osnovne sile prirode, diktirane principima simetrije: gravitacija, elektromagnetizam, i slabe i jake nuklearne interakcije. Gravitaciju je, kao prvu univerzalnu silu prirode, otkrio Isak Njutn. Teorija opšte relativnosti Alberta Ajnštajna smatra je posledicom, prisustvom mase, zakrivljenog prostor-vremena (prepletenog prostora i vremena), u kojem putanja predmeta biva savijena odajući utisak da na njega deluje sila gravitacije.
Zakone elektromagnetizma je ranije ujedinio Džejms Maksvel i ustanovio njihovu vezu sa svetlošću. Njena brzina je konstantna u svim referentnim sistemima, čemu je, učinivši prostor i vreme relativnim, Ajnštajn našao objašnjenje specijalnom teorijom relativnosti.
Uz ove dve sile opisane zakonima klasične fizike, u prirodi su otkrivene i sile slabe i jake nuklearne interakcije koje se, u kvantnom mikro-svetu, opisuju istovremenim svojstvom i čestičnog i talasnog ponašanja. Zbog toga novi model realnosti univerzuma postaje kvantna fizika. Njeni zakoni opisuju prirodu kao činilac koji ni budućnost, ni prošlost ne prihvata sa izvesnošću. Radije samo određuje verovatnoće raznolikog dešavanja. Čestice nemaju definisanu poziciju dok se nalaze na putu, već sa određenom verovatnoćom prelaze svaku od putanja koja povezuje početnu i krajnju tačku puta.
U poznatom eksperimentu s dva proreza koji, kada svetlost (ili čestica s talasnim osobinama) prođe kroz njih, na ekranu pokazuje prstenove interferencije, istorija čestice je njena putanja. Ričard Fejnman je postulirao da je verovatnoća bilo kojeg opažanja zasnovana na sumi verovatnoća svih mogućih istorija koje dovode do njega. Prstenove interferencije je objasnio time da putanje koje prolaze kroz jedan prorez interferiraju sa onima koje prolaze kroz drugi; i ako osvetlite prorez da biste videli da li kroz njega prolazi čestica, zato što ste iz posmatranja isključili drugu opciju, prstenovi interferencije se na ekranu neće pojaviti. Način rasvetljavanja prošlosti, dakle, određuje prirodu naše realnosti. Svojim opažanjima mi oblikujemo istoriju, a ne ona nas.
Bezbroj različitih univerzuma!
Naučnike u osnovi interesuje teorija svega koja bi jednim zakonom, saglasnim kvantnoj teoriji, ujedinila sve sile. U tom cilju je usvojena ad hok teorija Standardnog modela koji uspešno ujedinjuje sile elektromagnetske i slabe interakcije i saglasan je sa svim eksperimentalnim opažanjima. U krajnjem ishodu, ipak, ne zadovoljava jer suštinski ne ujedinjuje elektro-slabu s jakom silom i ne uključuje gravitaciju.
Za ujedinjenje gravitacije sa ostalim silama najjači kandidat je supergravitacija. Naime, izvori sile su čestice (fermioni), a dejstva se prenose poljima koja se sastoje od bozona. Ključ kreacije supergravitacije jeste supersimetrija, a ovu čini postojanje partnera koji ponaosob pripadaju svetu izvora i svetu prenosilaca interakcije. Koncept potiče iz teorije struna koja je, pak, operativna samo u prostor-vremenu od 11 dimenzija. Mi opažamo samo 4, a teorija struna nas uči da ostalih 7 dimenzija ne možemo videti zato što su zakrivljene u prostoru minimalne veličine – smotane na nivo nečega što nazivamo interni prostor. Pet različitih teorija struna i supergravitacija predstavljaju različite vidove aproksimacije mnogo fundamentalnije teorije nazvane M-teorija, čija pravila propisuju način na koji se mogu smotati dimenzije internog prostora.
Zavisno od načina na koji su smotani interni prostori, zakoni M-teorije dozvoljavaju univerzume sa različitim pojavnim oblicima zakona. M-teorija dozvoljava, čak, 10500 (iza 1 nanizano je 500 nula) različitih internih prostora, znači 10500 univerzuma od kojih svaki ima sopstvene zakone!
Stiven Hoking svoj odnos s Bogom gradi na tri principa pokazujući da univerzum prirodnim putem može i mora proisteći spontano ni iz čega, a s jedinstvenim skupom zakona koji čine realnost potrebnu za nastanak čoveka.
Slično rešenju granica prostora (dvodimenzionalna sferna površina Zemlje nema granica), enormno zakrivljenje 4-dimenzionalnog prostor-vremena u singularitetu nastanka univerzuma rešava problem granice vremena. U njemu vreme kao četvrta dimenzija poprima osobine prostora. Ideja da istorije žive na zatvorenoj hiper-površini 4-dimenzionalnog prostora bez granica naziva se uslov bez-granica, a shvatanje da se vreme ponaša kao prostor uklanja prigovor da vreme i univerzum traže da imaju početak ili stvaraoca. Nastanak univerzuma, dakle, nije delo Boga, već učinak naučnih zakona.
Do kvantne verovatnoće opažanja univerzuma Stiven Hoking dolazi sabiranjem svih istorija koje zadovoljavaju uslov bez-granica i završavaju sa univerzumom Standardnog modela koji opažamo danas. Tako dobija spektar verovatnoća za 10500 različitih internih prostora, od kojih svaka vodi različitim zakonima i vrednostima prirodnih konstanti u raznim univerzumima multiverzuma. Naš, ali i drugi univerzumi, koji inače ne podržavaju život, pojavljuju se spontano, a istorije Fejnmanovih suma određene su onim šta ovi univerzumi predstavljaju danas.
Prostor nikad nije prazan
Ideja multiverzuma, zasnovana je na različitim sumama Fejnmanovih istorija. Za naš slučaj, određenih Standardnim modelom i uslovom „bez granica”.
Koincidencije okruženja i precizno podešeni zakoni i vrednosti prirodnih konstanti našeg univerzuma odgovaraju razvoju života na bazi ugljenika, čijom smo evolucijom i mi nastali. Kada bi naš univerzum bio samo malo različit od toga kakav jeste, bića kao što smo mi ne bi mogla postojati. Činjenica da postojimo nam objašnjava prirodu okoline koja to omogućuje. Po naš život srećne koincidencije oblika planetarnih orbita, mase Sunca i sličnog nazvane su koincidencije okruženja, diktirane takozvanim slabim antropičkim principom. Ideja multiverzuma, koja diktira jaki antropički princip, dovodi fino podešavanje fizičkih zakona i konstanti prirode u ravan s faktorima okruženja, implikacijom da je naš univerzum samo jedan od mnoštva univerzuma u multiverzumu!
Kao što su koincidencije okruženja u našem Sunčevom sistemu, učinjene svakidašnjim prihvatanjem ideje postojanja milijardi takvih sistema, fino podešavanje zakona prirode, bez kojeg nema života, objašnjava ideja multiverzuma. Kao što su Čarls Darvin i Alfred Rasel Volas objasnili kako čovek može nastati bez intervencije superiornog bića, koncept multiverzuma (multiverza) objašnjava fino podešavanje fizičkih zakona, bez pozivanja na postojanja benevolentnog stvaraoca koji će univerzum stvoriti i podesiti ga tako da iznedri čoveka.
Zakoni prirode govore kako se univerzum ponaša, ali ne daju odgovor na pitanja „zašto”. Zašto postoji nešto rađe nego ništa? Zašto mi postojimo? Zašto dati skup zakona a ne neki drugi? Time se, međutim, zabavio Stiven Hoking.
Princip neodređenosti Vernera Hajzenberga ne dozvoljava da polje koje prenosi dejstvo sile i prinos promena polja istovremeno budu nulte vrednosti. Prostor zato nikad nije prazan. Nalazi se u stanju minimalne energije-vakuuma, podvrgnutog kvantnom komešanju gde se čestice i polja čas pojavljuju, čas nestaju.
Energija mase je pozitivna jer njeno stvaranje zahteva rad, a gravitaciona energija je negativna zato što razbijanje sistema vezanog gravitacionim silama traži utrošak energije. Postojanje gravitacije je obavezno u razmerama celokupnog univerzuma da bi njena negativna energija poništila pozitivnu energiju materije, i ne postoji zabrana kreacije celog univerzuma ni iz čega. Spontana kreacija komešanjem vakuuma je razlog što je postojanje nečega preče od ničega, zbog čega će univerzum kreirati sebe ni iz čega, ne prizivajući Boga da ga pusti u rad.
Gravitacija mora postojati, a biti supersimetrična. M-teorija je najopštija supersimetrična teorija gravitacije, i kao takva jedini kandidat za potpunu teoriju univerzuma. Mi smo deo tog univerzuma, jer drugog konzistentnog modela jednostavno nema. Svojim prisustvom u univerzumu, fizički zanemarljivim u njegovim razmerama, tvorci smo i svedoci realnosti njegovog postojanja.
------------------------------------------
Stiven Hoking, istaknuti profesor i direktor Centra za kosmološka istraživanja Univerziteta u Kembridžu, posle „Kratke istorije vremena” objavio je novi bestseler „Konačna teorija univerzuma”, u kojem izlaže svoj pogled na Boga i realnost sveta u kome živimo.
( Iz dodatka NIT - broj 1 )
Dr Krunoslav Subotić
objavljeno: 16.05.2011.
