Izvor: Objava, 12.Okt.2020, 01:00

ЈОВАН ЦВИЈИЋ

Великан српскога народа, научник светског гласа Јован Цвијић родио се у Лозници, на Дрини, 12. октобра 1865. године. Кад је завршио средњу школу, уписао се на Природно-математички одсек Универзитета (тада Велике школе) у Београду.

По завршетку студија био је годину дана наставник у Другој мушкој гимназији у Београду, а потом одлази у Беч, где је остао четири године. Ту је наставио студије о карсту, којима се бавио још раније, када је проучавао карст источне Србије, и израдио своје познато дело о карсту као докторску дисертацију. У исто време је са највећим интересовањем пратио радове својих учитеља, географа Албрехта Пенка и геолога Едуарда Сиса.

Године 1893. Цвијић је постао професор Велике школе, а јануара 1900. члан Српске академије наука. На тим положајима развио је свој велики научни и организаторски рад. Основао је Географски завод, у коме су радили многи нараштаји његових ученика. Године 1910. основао је Српско географско друштво и стално се бринуо о уређивању Гласника географског друштва.

Сем организовања научног рада, Цвијић је са огромном енергијом радио на науци. Његови многобројни радови објављени су у Гласнику Академије наука, у посебним издањима, а и на француском и немачком језику у научним часописима и збиркама.

До грађе за своје радове долазио је Цвијић дугим и напорним путовањима, која су трајала 38 година. Проучавања је вршио у Србији, Македонији, Бугарској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Словенији, Истри итд. Проучавање Македоније, извесних делова Грчке и Бугарске вршио је кад су те територије биле под турском влашћу, због чега је врло често био изложен смртној опасности.

После испитивања Македоније и још неких крајева написао је своје велико дело "Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије". Испитивао је планине Балканског полуострва и написао студију о њиховом постанку и морфологији, као и о глацијалним траговима на њима. Бавио се проучавањем карста источне Србије и Динарског карста. Проучавао је језерске трагове и хидрографију Шумадије, итд.

У Географском заводу, са својим ученицима и неким сарадницима из народа, развио је рад на проучавању насеља и становништва. Српска академија наука издала је овај материјал у 24 огромна тома под насловом "Насеља и порекла становништва".

Путовања ради научних испитивања била су за Цвијића и неодољива жеља и највећа радост. А како је Цвијић живео на овим својим путовањима не би се скоро могло веровати! Безброј пута живео је по планинама и селима о проји и качамаку, или би му цео дневни оброк чинило парче хлеба. Много пута проводио је ноћи по пастирским колибама, а често се дешавало да заноћи са својим сарадницима у пустој планини, где би лежећи крај ватре, не тренувши оком, дочекао зору.

Цвијић је веома волео да разговара са људима из народа. У свакој прилици на својим многобројним путовањима он је почињао разговоре са њима, изазивао их да излажу своје мисли и расуђивања вешто их наводећи да причају о оним стварима које су га интересовале. Све што је било значајније бележио је, а огроман број иоле важнијих примера и цртица изванредно је памтио и умео врло вешто и сликовито да исприча. Тако је Цвијић упознао народни живот, као што је пре њега радио Вук Караџић. Само, Цвијић је ова испитивања поставио на ширу основу: проучавао је све што је у вези са народним животом - зоне цивилизација, географски распоред и миграције становништва, проблематику положаја и типове насеља, типолошку класификацију кућа и етнопсихичке особине Јужних Словена.

Благост и умереност биле су основне црте Цвијићевог карактера. Али када се тицало постављених задатака и савлађивања препрека да се они постигну, Цвијић је имао у својој природи нечег неумитног, готово немилосрдног, и према себи и према другима. Што је дао толико великога, монументалнога, има се највећим делом захвалити управо тој његовој особини. Оштрина, коју је често показивао према својим ученицима и сарадницима, била је само последица његове непоколебљивости и чврстине у испуњавању узвишеног животног задатка који је себи поставио: солидног научног рада и подизања српске науке.

Цвијић је био један од ретких синова Србије који се својим способностима и радом уздигао и стекао глас светског научника, високо цењеног у научним круговима у иностранству. Не само домаћи универзитети, академије наука и географска друштва него и других земаља одали су пуно признање огромном научном делу Јована Цвијића. Он је постао почасни доктор париске Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Географска друштва у Паризу, Лондону и Њујорку додељивала су му за успехе у научном раду своја највећа одликовања, своје највеће медаље. Географска друштва у Петрограду, Варшави и Прагу, у Нешателу и Женеви, у Лондону, Амстердаму, Берлину, Бечу, Минхену, у Будимпешти и Букурешту изабрала су га за свог почасног и дописног члана. Цвијић је био члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу и Чешке академије у Прагу, а у Српској академији наука у Београду био је и председник.

Године 1924. издан је Зборник посвећен Јовану Цвијићу. Најугледнији научници Сједињених Америчких Држава, Француске, Италије, Немачке, Чехословачке, Пољске, затим Цвијићеви пријатељи и ранији ученици из домовине дали су значајне прилоге у овоме Зборнику.

Последњих година свога живота радио је своје велико дело "Геоморфологију", од које су две књиге изашле, а трећу није успео да заврши јер га је смрт претекла; умро је 16. јануара 1927. године.

Смрт Јована Цвијића била је за домаћу науку велики губитак, а научни радници у иностранству искрено су зажалили што је нестало - како је тада рекао француски географ Емануел де Мартон - "великог српског географа, великог балканског географа, великог европског географа, великог светског географа".