Izvor: Objava, 18.Maj.2020, 23:52

РУЂЕР ЈОСИП БОШКОВИЋ

Један од најпознатијих математичара и физичара XVIII века Руђер Јосип Бошковић рођен је у Дубровнику 17. маја 1711. године, у имућној трговачкој породици. Било је то време процвата Дубровачке републике, која се снажно развијала ослањајући се на занатску мануфактурну радиност, још више на морепловство и трговину. У таквим условима моћни дубровачки трговац Раде Глеђевић узео је Николу Бошковића, родом из Орахова у Попову пољу у Херцеговини, да му у Новом Пазару држи трговину, прво као трговачки момак, а затим као ортак. Из Новог Пазара, Никола Бошковић се вратио у Дубровник као богати трговац, тамо се населио и оженио се Павлом Бетером из угледне трговачке и књижевне породице. У браку му се родило деветоро деце, три кћери и шест синова, међу којима Руђер као седмо дете и најмлађи од синова.

Руђер се школовао на једини могући начин у његово доба, у Дубровнику, у школи Исусовачког колегијума, где је стекао средње класично образовање и знање латинског језика. У десетој години Руђер остаје без оца, но по препоруци својих учитеља, са 15 година мајка га шаље у Рим на даље школовање, где у исусовачком "Cоllеgium Rоmаnum" наставља школовање. Ту је три године изучавао филозофију, математику и физику, што му је омогућило да испољи свој талент за природне науке. У Риму је студирао и логику, Аристотелову физику и метафизику, еуклидску математику, нешто астрономије и етику. Била је очигледна његова склоност ка математици и физици.

Још за време студија Бошковић је отпочео са научним радом и расправама из разних области математике, астрономије и физике чиме је стекао углед научника. Његово прво научно дело било је "О Сунчевим пегама" (1736), после којег је написао још цео низ дела.

Након завршеног студија Бошковић је учитељевао у нижим заводима Исусовачког колегија, настављајући студије теологије. Када је његов бивши учитељ Боргондио 1740. примио дужност лектора Бошковић је постао на Римском колегијуму професор математике. По завршетку студија теологије заређен је за свештеника, али је и даље остао на Колегијуму да предаје математику и да би се могао посветити научном раду.

Године 1747. посетио је свој родни Дубровник, где је помишљао да проживи старост, но он више није долазио кући, али је и као славна личност увек одржавао везу с родним градом. Многа писма сестри Аници писана "нашки", сведоче да је у Бошковићу увек био жив дух матерњег језика. За Републику је свршавао разне дипломатске послове у другим земљама.

Иако је својим образовањем Бошковић стекао широко знање из науке, филозофије и теологије, у суштини је његов научни рад увек био окренут практичним циљевима. Године 1742. радио је у групи математичара који су се бавили проблемом пукотина на куполи цркве Св. Петра у Риму, а годину дана касније истраживао је чврстину апсиде у истој цркви. Марија Терезија тражила је његов савет у вези са поправкама на згради Дворске библиотеке.
У Паризу су од њега тражили да испита носивост стубова у цркви Св. Женовеве. Бавио се и проблемима хидраулике и давао савете при обнављању лука у Риминију и Савони.

Разноликост проблема којима се Бошковић успешно бавио заиста је задивљујућа и сведочи о универзалности овог великог педагога и научника. Значајне резултате остварио је у геодезији бавећи се проучавањем облика и величине Земљине кугле. Између 1750. и 1753. обавио је мерење меридијана који пролази између Рима и Риминија, испитујући и гравитацију на разним местима. Израдио је нову карту папске државе. О наведеним истраживањима објавио је пет књига. Израдио је и низ инструмената за прецизна геодезијска испитивања.

Као стручњак за геодезију позван је у Беч да посредује између републике Луке и војводине Тоскане у спорном питању вода. Бошковић је решио спор у корист Луке и зато је од ње добио племићку титулу. У Бечу је 1758. године на латинском објавио и своје најзначајније дело: "Теорија природне филозофије". Ово дело је постало познато у целом тадашњем научном свету. У њему је Бошковић изложио основе своје теорије о атомима, која је названа динамички атомизам. Сматрао је да је материја изграђена од идентичних, недељивих материјалних тачака без димензије, расејаних у бесконачној празнини. Ти првобитни елементи материје поседују масу а тиме и инерцију, и могу да се привлаче али и одбијају. При бесконачно малим растојањима сила одбијања између две тачке расте до бесконачности и спречава да се оне додирну и споје. Повећањем растојања одбојне силе се смањују до нуле, а привлачење расте до бесконачности. Изменама и узајамним деловањем Бошковић је тумачио све појаве у природи. Како је његова теорија обарала старе црквене, схоластичке догме, била је неприхватљива за цркву, поготову за исусовце.

Да би се склонио од напада, Бошковић прихвата понуду маркиза Ромањолија и с њим путује као саветник по Италији, Француској, Низоземској и Немачкој. Ово путовање и посете разним научним институцијама било је оно што је одувек желео. У Француској је боравио око 1760. и, мада није наишао на повољан пријем научника - енциклопедиста (нарочито Даламбера), био је чест гост Француске академије наука у коју је био изабран за дописног члана. После Француске одлази у Велику Британију где борави у Гриничу, вршећи разна геодетска мерења, Оксфорду и Кембриџу. Нешто касније примљен је у Краљевско научно друштво (лондонску академију) где је радио на научним подухватима. Да би се одужио овом ученом друштву, посветио им је књигу о помрачењу Месеца. Интересантно је поменути да је већина земаља које је посећивао била непријатељски расположена према исусовцима, али то Бошковићу није нимало сметало јер су га схватили и примили као научника, а не као исусовца.

Петог јуна 1761. године, астрономи су се спремали да прате прелаз Венере преко Сунца. На подстицај лондонског Краљевског научног друштва, Бошковић је одлучио да отпутује у Цариград одакле би посматрао овај феномен. Стицајем разних околности у Цариград није стигао на време да ово астрономско осматрање учини, али је обавио тај пут и на повратку, у свити британског амбасадора на цариградском двору Џека Портера, прошао кроз Тракију, Бугарску и Молдавију до Пољске. Хтео је да оде и до Санкт Петербурга, где је био изабран за члана Академије. Његов "Дневник са пута из Цариграда у Пољску" (1762. године) преведен је на више језика. У овој књизи описао је крајњу беду, црно незнање и ужасну потлаченост поробљених балканских народа с једне стране а с друге сурову тиранију турских феудалаца и турске државне управе, потпуно расточене невероватном корупцијом, која се претворила у прећутни државни систем.

Вративши се у Италију, Бошковић добија место професора у Павији и улогу главног организатора изградње астрономске опсерваторије у Брери крај Милана. С великим одушевљењем се прихватио ових послова и када је опсерваторија почела са радом добио је Катедру за оптику у Брери и преселио се у Милано. У међувремену, 1773. године долази до укидања исусовачког реда и то из основа мења његов општи статус. О Руђера Бошковића су се отимали универзитети, дворови и државе.

На позив пријатеља Бошковић 1774. године прелази у Француску где добија високо плаћено место директора Оптичког института француске морнарице у Паризу. Тада је он примио и француско држављанство.
Предано је радио, али је имао проблема са неким колегама, што га је навело да се пред крај живота врати у Италију, где је 1785. године издао пет књига о истраживањима у Паризу. Пошавши на пут по Италији, дошао је у Милано и Бреру, где је у библиотеци мислио завршити неке радове. Ту су се код њега појавили први знаци болести, здравље му се постепено погоршавало, те је 13. фебруара 1787. године умро у Милану, у коме је и сахрањен у цркви Св. Марије Подоне. Срце му је, међутим, пренесено у Дубровник, где се и данас чува у цркви Св. Влаха.