Izvor: Objava, 15.Feb.2020, 16:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГАЛИЛЕО ГАЛИЛЕЈ

Италијански физичар и астроном Галилео Галилеј је дошао на свет у Пизи 15. фебруара 1564. године, двадесет година пошто је Никола Коперник објавио расправу о томе да је Земља планета која се окреће око Сунца, а не центар Божјег света, како се тада веровало. Галилеј је прихватио ову теорију, али је провео живот у страху од исмевања и одбацивања. Његов научни рад је, заједно са радом Јоханеса Кеплера, поставио темеље Њутновим законима о кретању.

Галилеј је био потомак осиромашене породице из редова нижег италијанског племства. Од свог оца, који се није бавио само трговином, него је пружио и значајан допринос музичкој теорији, Галилеј је наследио борбеност. Већ као студент медицине у Пизи - отац је желео да Галилеј буде трговац, али пошто је увидео његове таленте, послао га је да студира медицину - добио је надимак "свађалица". Галилеј је образован у оквирима тада још доминантне сколастике. Учитељи су му усађивали у главу Птоломејеву слику света, док је Коперникова и даље остајала табу. Захваљујући предавањима једног математичара у служби великог тосканског војводе, који је своје часове држао ван универзитета, Галилеј се заинтересовао за Еуклидове математичке радове. Уместо да заврши медицину, почео је да студира математику и филозофију. Како није успео да добије стипендију - иако је доказао да клатно одређене дужине осцилује константном фреквенцијом без обзира на амплитуду - напустио је студије без дипломе.

Наставио је са својим експериментима код куће, изумео хидростатичку вагу и о њој написао расправу која му је обезбедилa место професора математике у Пизи. Али пошто је објавио расправу у којој се супротставио Аристотеловом учењу, нису му обновили уговор о професури.

У међувремену му је умро отац и Галилеј је морао да издржава велику породицу. Место професора математике у Падови дошло му је као наручено. Остао је тамо осамнаест година. Падова, која је у то време припадала толерантној Млетачкој републици, допуштала је академску слободу и тамо није морао да стрепи од свете римске инквизиције. Тамо је поставио темеље науке о кретању тела - динамике. У Венецији је Галилеј упознао телескоп, који је 1608. године изумео један низоземски израђивач наочара. Следеће године га је Галилеј усавршио и њиме начинио сензационална астрономска открића. Посматрао је Месечеве кратере, планине и кршевите пределе и закључио да Венера, као и Месец, пролази кроз фазе. Открио је да Сатурн окружује прстен, а да око Јупитера круже четири сателита. Данас их зову Галилејевим месецима. Галилеј је, осим тога, видео да се Млечни пут састоји од хиљада појединачних звезда, а на повшини Сунца запазио је пеге чије га је кретање навело на закључак да се Сунце окреће око своје осе.

Дански астроном Тихо Брахе покушао је још у 16. веку да докаже Коперникову теорију. Чак и ако се планете окрећу око Сунца, Земља је још била у средишту. Али онда је Брахеов повремени сарадник, Немац Јоханес Кеплер, потврдио Коперникову теорију и усавршио је, доказавши да планете имају елиптичне путање (Коперник је још полазио од претпоставке о кружним путањама планета). Овај први Кеплеров закон, као и други, према којем се планете не крећу истом брзином, налази се у Кеплеровом раду "Аstrоnоmiа Nоvа" ("Нова астрономија"), објављеном 1609.

Галилеј је 1610. објавио књигу под насловом "Sidеrеus nuncius" ("Извештај о новим звездама"), и то не на латинском, као што је у то време било уобичајено, него на италијанском. Створио је име у Европи, али његова излагања су наишла на оштре нападе. О својим искуствима Галилеј је писао Кеплеру: "Већина верује да се истина не може видети у природи, него само у сравњењу са старим текстовима. Нема веће мржње од оне коју незнање гаји против знања!"

Било је то чудно време. Мада је врх Римокатоличке цркве званично одбацивао Коперникову слику света (истине ради, треба рећи да ју је одбацивао и протестантски покрет и да је Лутер чак осуђивао Коперника жешће него римска курија), она је била предмет интересовања многих научно образованих теолога, а неки су је и одобравали. Тако је 1611, у француском месту Ла Флеш, у тамошњем језуитском колегијуму, Галилејево откриће четири Јупитерова месеца, које је додало још једну карику у ланац доказа да је Коперниково учење тачно, изазвало славље.

Галилеј је целог живота подржавао Коперникову теорију. Године 1613, изазван расправом за вечером, написао је отворено писмо, у ком је подржао Коперника. Свети официјум (света служба), у којој се налазио кардинал Роберто Белармино, добио је 1616. задатак да испита тај случај. Јер, папство је у међувремену тврдоглаво одбацило Коперникову теорију. Шта је Галилеј могао да учини? Само шеснаест година пре тога, филозоф природних наука Ђордано Бруно био је због својих идеја, одбацивања хришћанског учења и црквених догми, спаљен на ломачи као јеретик. Белармино, језуита који није био загрижени противник Галилеја, позвао га је у Рим. Галилеј се обавезао да неће ни у каквом виду пропагирати и бранити нову науку. Ово је документовано у записнику који је уручен Галилеју. Беларминова белешка о разговору остала је у Риму. Она ће Галилеју још загорчавати живот, али записник ће га спасти.

Галилеј није више ништа издавао све до 1632, када је објавио своју чувену књигу "Diаlоgо sоprа i duе mаssimi sistеmi dеl mоndо tоlеmаicо е cоpеrnicаnо" (Дијалог о два главна светска система, птоломејском и коперниканском"). У том делу, којим се афирмисао и као књижевник, он пушта три научника да разговарају о две супротстављене слике света. Мада је Галилеј у дијалогу пренебрегао нова Кеплерова сазнања о елиптичним путањама небеских тела и дао врло упрошћен приказ Коперниковог система, појава те књиге изазвала је буру у црквеним и научним круговима. Стоји ли Земља непокретно у васиони или се окреће око Сунца? Дијалошка форма коју је Галилеј одабрао била је свесно одабрани трик, који му је омогућавао да прикрије сопствено мишљење, тако што ће га у тексту ставити у уста другој особи. Али ако је мислио да се на тај начин обезбедио, преварио се.

Да је предвидео догађаје које ће изазвати својом књигом, свакако би понешто формулисао другачије. Галилеј је прецењивао свој положај. Јер, пре објављивања тог дијалога, био је све само не непријатељ Цркве. Уживао је велики углед и размењивао је научне податке са својим пријатељима из реда језуита. И сам папа Урбан VIII био му је врло наклоњен, па му је раније чак посветио и једну оду.

Цензура је одобрила Галилејеву књигу пре него што је изашла из штампе у Фиренци, у марту 1632. Али у августу је изненада стигао налог римске инквизиције да се продаја књиге обустави, а Галилеју су наредили да без одлагања отпутује у Рим да би одговарао пред судом. Тада се већ ближио седамдесетој години живота и био је болестан. Лекари фирентинске инквизиције су га прегледали и потврдили да би путовање могло да му угрози живот. Али папа Урбан је био немилосрдан. Запретио је да ће Галилеја довести окованог у ланце, ако не дође сам.

Један од два разлога за Урбанов бес био је белешка о разговору кардинала Белармина из 1616, која је остала у Риму. Доставили су му је у вези с темом Галилејеве нове књиге. Папи ју је злонамерно потурио неко од Галилејевих непријатеља из курије. Пошто је прочитао књигу, Урбан је био чврсто убеђен да се Галилеј оглушио о папско наређење. Урбан, сујетан и егоцентричан - познат по изјави да он зна боље од свих својих кардинала заједно - одлучио је да реагује. Имао је још један разлог за бес: једног од тројице научника који су у књизи добили реч, онога који је заступао Птоломејев геоцентрични систем астрономије, Галилеј је назвао карактеристичним именом Симпликије и пустио га да, у складу са својим именом, износи најглупље аргументе. Управо том глупаку Галилеј је стављао у уста речи које је Урбан препознао као своје. Дошаптачи су, по обичају, обавили остатак посла, па је Урбан најзад био уверен да је Симпликије његова карикатура.

Галилеј је под притиском кренуо на пут и стигао у Рим у фебруару 1633. Смештај му је обезбедио нови тоскански посланик, који му је био наклоњен. Галилеја нису ухапсили. Али та претња стално му је висила над главом, као средство притиска. Нису заборавили да му макар покажу инструменте за тортуру.

Суђење је почело 12. априла. Одвијало се у истој просторији у којој је Ђордано Бруно осуђен на смрт. Галилеј се појавио у белој покајничкој одори. Најпре су га испитивали о његовој књизи, поред осталог о дозволи и штампању. Најзад је на ред дошао Галилејев сусрет с кардиналом Белармином године 1616. Галилеј је објаснио да му је Белармино тада забранио да заступа Коперниково учење. Али дозволио му је да га користи као хипотезу. Само то је и учинио у дијалогу. Судија је инсистирао на томе да је Белармино изричито забранио Галилеју да на било који начин заступа Коперниково учење. Галилеј је одговорио да се не сећа такве нагодбе. Тога нема ни у записнику који је чувао све ове године. Сада су од Галилеја захтевали да тај записник предочи суду, што је и учинио. За разлику од белешке на коју се позивао суд инквизиције, записник који је поднео Галилеј потписао је лично Белармино, што је Галилеја ослобађало кривице. Тужиоцима инквизиције претила је опасност да се обрукају. Нипошто нису смели да дозволе да се извуче некажњен. Галилеј је нешто морао да призна. Најзад је потврдио да је на неким местима у дијалогу отишао предалеко, али је нагласио да се нада благој казни. Судија му је изрекао казну доживотног затвора.

Галилеј је, пошто је под притиском судија морао да се одрекне Коперниковог учења, одлазећи прошаптао пркосне речи о Земљи: "Е pur si muоvе!" ("Ипак се окреће!")

После пресуде, тоскански посланик се успешно заузео за то да се Галилеју затворска казна преиначи у кућни притвор. Галилеј га је најпре издржавао код надбискупа Сијене, који му је ограничење слободе олакшао што је више могао. Тај високи свештеник не само што је дозвољавао Галилеју да настави да пише научне радове, него га је дословце охрабривао у томе. После пет година, 1638, Галилеју су дозволили да се врати својој кући у Аркетрију, код Фиренце, али је и даље остао у притвору. Годину дана пре тога, његов пионирски рад из физике, о динамици и закону о слободном паду тела (кретање пројектила и начин њиховог пада нарочито су занимали Галилејевог послодавца, војводу од Тоскане), опет написан у форми дијалога, штампан је у низоземском граду Лајдену, уз подршку његових ученика.

Галилеј је умро слеп 8. јануара 1642. године у свом домицилу у Аркетрију. До краја је био у кућном притвору и под присмотром инквизиције.

Галилејев оспоравани "Дијалог" остао је на папском индексу забрањених књига до 1835. Тек 1893. папа Лав XIII преузео је Галилејева размишљања о истинитости знања и вере. Најзад је 1979. папа Јован Павле II проговорио о случају Галилеја и упозорио на оно што је научник морао да истрпи од Цркве. Тек 1992, дакле триста педесет година после његове смрти, папа Јован Павле II најзад је рехабилитовао Галилеа Галилеја и суђења инквизиције против њега прогласио је неоснованим.