Izvor: Politika, 02.Sep.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dok ne uradiš Beograd, nisi uradio ništa
Ne znam kada mi je srce više igralo nego na premijeri „Montevidea” u Centru „Sava” jer su ljudi reagovali potpuno emotivno
Pred prvi koncert u Beogradu, 18. oktobra u Centru „Sava”, slovenački muzičar Manjifiko održao je juče i prvi susret sa novinarima i to u Domu vojske Srbije gde je sa Umetničkim ansamblom Ministarstva odbrane „Stanislav Binički” održao i mini-koncert. Kao pravi domaćin, pozvao je sve prisutne, među kojima su bili i reditelj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dragan Bjelogrlić i glumci iz filmova „Montevideo, Bog te video” i Montevideo, vidimo se”, da se posluže pićem i uživaju u dobroj atmosferi.
U Dom vojske na susret sa Ljubljančaninom Robertom Pešutom koji poslednje dve decenije važi za jedno od najintrigantnijih muzičkih imena Slovenije i bivše Jugoslavije došli su i beogradski muzičari. Strpljivo je odgovarao na pitanja novinara a potom posetio i našu redakciju zainteresovano posmatrajući slike iz 110 godina duge istorije kuće „Politika”.
Pošteno ste obavili ovaj prvi beogradski susret sa novinarima. Da li sve tako temeljno radite?
Beograd je za mene važan poput Pariza, Beča, Berlina. Značajan je za svakog umetnika koji se bavi ovim poslom. Kako kažu ljudi: „Dok ne uradiš Beograd, nisi uradio ništa!”. Ne znam kada mi je srce više igralo nego na premijeri „Montevidea” u Centru „Sava”. Ljudi su reagovali potpuno emotivno. Pitao sam: „Šta ako im se ne dopadne?” A oni, tamo gde je bilo smešno, smejali su se, gde je bilo tužno – plakali su. Toliko su iskreno reagovali. Kada smo se popeli na binu, nikada tako nešto nisam doživeo. Mi starci smo „hrabro” išli iza mladih glumaca i... prolomio se vrisak! Iskren. To je jedna od najlepših stvari koja mi se desila u karijeri.
Poigravate sa sa žanrovima, od popa i roka, preko elektra do srpskog folka... Kako ste uspeli da osetite tu „srpsku muzičku notu”?
Nisam odavde ali moj otac je Srbin, majka Uskok. Kao dete sam bio kod babe i dede u Gornjoj Rogatici. Tada sam bio vrlo srećan i uzbuđen zbog tih dolazaka a i dan-danas sam.
Već nekoliko godina nastupate po Evropi sa Umetničkim ansamblom „Stanislav Binički”. Ima li ikakve sličnosti sa, recimo, zajedničkim nastupima ruskog hora „Aleksandrov” i finske grupe „Lenjingradski kauboji”?
Mi smo ozbiljniji! Znate, to je kao kada ti se sviđa neka devojka pa se plašiš da je poljubiš jer ne znaš šta da očekuješ, šamar ili zagrljaj. Tako i mi delujemo.
I, šta dobijete? Šamar ili zagrljaj?
Zavisi. Uživam da sviram sa njima. Ostvarili smo dimenziju koja je nešto više od muzike, od koncerata. Idemo po Evropi kao da smo hipici, širimo misiju – ljubav i mir. Na svakom koncertu kažem: „Nismo došli da osvajamo vašu zemlju. Možda da osvojimo vaša srca?”. I ljudi ne mogu da veruju. Pitaju: „Je li to stvarno srpska armija?” a odgovorim im: „Jeste”. A ništa lepše nego kada vojska svira ljubavne romanse. Znate, takav vojni orkestar imate samo vi, Englezi i Amerikanci. A srpski orkestar je – najstariji!
Vaše kolege sa ovih naših prostora kažu da ste velika zvezda, da ste za Slovence ono što je Zdravko Čolić za Srbe. Slažete li se sa ovom ocenom?
Zdravko je svenarodski. Ja nisam. Neki me vole, nekima ne pada na pamet da me slušaju. Čolić je nacionale. A u mom slučaju nije tako. Ali, imam prođu. Slovenija je mala zemlja i tu i ne možete da budete velika zvezda.
U celom svetu se oseća kriza autorstva. Pa i na ovim našim prostorima. Kako to objašnjavate?
Industriju ne interesuju autori. Površno doživljavaju muziku, kao i sve ostalo. Znam odlične autore ali oni nikoga ne interesuju. Nikoga ne zanima završen proizvod nego samo ono što je na reklamama. To ubi i svakog seljaka koji ima odličan krompir ali ne može da ga stavi u neku prodavnicu jer je tamo već neki lošiji holandski. Tako je i sa muzikom. Samo ih interesuje škart proizvod.
Ima li nade?
Uvek ima nade. To je poslednja faza koja može dugo da potraje. Živeti u nadi da će biti bolje ume jako bolno da bude. Svi zavisimo od želje ljudi da nas slušaju i da im se približimo. Koliko smo jaki i koliko možemo da pariramo ovoj neoliberalnoj politici... Ne znam.
----------------------------------------------
Truba kao pravi začin
Kako je bilo u Guči? Truba je prisutna i u vašoj muzici.
Drugi put su me zvali. Ne znam zbog čega. Prvi put sam bio kada su obeležavali 50 godina sabora. Ko voli trubačku muziku mora da ode tamo i da oseti to ludilo. Slovenci odlaze rado. A truba je prisutna u mom radu od 2004. godine kada sam radio pesmu „Hir aj kam”. Počeli smo tada da se igramo sa tom srpskom melodikom. Ne trudimo se da sviramo, da zvučimo kao trubački orkestar nego samo uzimamo te trubačke lemente. Da sam u Americi i da sam crnac, ja bih repovao. Pošto nisam, ovo mi je najbliže i najjednostavnije. Nama truba, zapravo, dođe kao pravi začin. I volim da je kombinujem sa gitarom.
Snežana Čikarić
objavljeno: 03.09.2014.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije, Dragan Bjelogrlić
