Izvor: Politika, 11.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički slalomi
Nakon što su razočarani lideri crnogorske opozicije, u minuli četvrtak, izašli sa sastanka sa tamošnjim premijerom Milom Đukanovićem, ne uspevši da ga odgovore od priznavanja nezavisnog Kosova, bilo je više nego jasno ko je, u ime Crne Gore, odlučio da povuče potez koji je izazvao pravi „potres” u odnosima sa Srbijom. Uostalom, on to ni sam nije krio: nekoliko dana ranije rekao je da će o tome njegova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlada odlučivati sa podrškom parlamenta ili bez nje.
Đukanović, koga pristalice posle proglašenja samostalnosti ove države smatraju najvećim Crnogorcem posle kralja Nikole, a oponenti godinama optužuju da je napravio privatnu državu, na vlasti je, praktično, već 17 godina. Za predsednika crnogorske vlade izabran je prvi put 1991. godine, i to na svoj 29. rođendan, postavši i najmlađi premijer u Evropi. Tu dužnost obavljao je u tri mandata, do 1998. godine, kada je prvi put postao šef države. Drugi put je na predsedničko mesto izabran 2003. godine. Pod njegovom „palicom” Crna Gora je stigla do nezavisnosti, posle čega se zakratko povukao sa državnih funkcija. Ali, ne zadugo: već februara ove godine vratio se na premijersko mesto.
Iako je jedini političar od uticaja koji je karijeru započeo još u vreme „komunističke nomenklature” i predstavlja pravi fenomen po dužini opstanka na vlasti, ipak u njegovoj političkoj biografiji, ispisivanoj u štampi u bezbroj navrata, dominira druga crta: sposobnost autotransformacije i slaloma, od slučaja do slučaja.
Evo, i na primeru srpske južne pokrajine. Koliko u januaru, tvrdio je da „Crnoj Gori ne pripada mesto barjaktara u priznavanju nezavisnosti Kosova”, da bi već u julu rekao da ona treba da sledi svoj nacionalni interes, „a ne da prepoznaje interes drugih, makar oni bili veoma bliski, pa i najbliži susedi”.
U političku orbitu izbačen je kao „junoša” u „trojcu” poznatom kao „mladi, lepi i pametni” (uz Svetozara Marovića i Momira Bulatovića). Sa Bulatovićem, kumom i najbližim saradnikom, razišao se 1997. godine, nakon burnog rascepa u vladajućem DPS-u. I sa Slobodanom Miloševićem bio je najpre saveznik, da bi potom, kada se založio za priznavanje rezultata lokalnih izbora u Srbiji 1996. godine na kojima je pobedila opozicija, postao njegov ljuti politički protivnik, a miljenik Zapada.
Ne samo saradnike, menjao je i svoje stavove. U prvoj polovini devedesetih, govorio je „bili smo napadnuti od strane hrvatske vojske”, a 2000. uputio je „najiskrenije izvinjenje” građanima Hrvatske, posebno Dubrovnika, za sve što su im „naneli Crnogorci tokom kampanje 1991. godine koju je vodio Beograd”.
Ni kad je reč o SCG nije se uvek na isti način oglašavao: 2004, da je primena Beogradskog sporazuma obezbedila „da splasnu tenzije između Srbije i Crne Gore”, a nepunih godinu i po kasnije, da „gubimo vreme i zbog toga želimo nezavisnost”.
Jedino je u negiranju optužbi iz istrage tužilaštva italijanskog grada Barija, da je bio na čelu grupe koja je između 1997. i 2000. godine, zahvaljujući krijumčarenju cigareta između Crne Gore i Italije, zaradila više desetina miliona evra, bio dosledan, tvrdeći da su „sve to laži”. Zanimljivo je i da je javnosti prenošeno da je Đukanović, između dva premijerska mandata, za nešto manje od godinu i po dana, zaradio grdne pare. Nazivajući ga „čarobnjakom”, mediji su prenosili da je finansijskim transakcijama u Prvoj crnogorskoj banci, sa bratom Acom, zaradio čak „nekoliko desetina miliona evra” i postao vlasnik pet firmi.
Biljana Čpajak
[objavljeno: 12/10/2008]
.jpg)
