Izvor: Politika, 31.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Freska opet spojila Mila i Ratka
Čuveni vajar Ratko Vulanović ispijao je lozu sa najmoćnijim Crnogorcem, leteli su državnim avionom Vlade Crne Gore, ali je prijateljstvo puklo kada se Ratko izjasnio protiv razdvajanja Srbije i Crne Gore
Jedan pored drugog, oslikani, stoje kano klisurine dva bivša drugara na ktitorskoj fresci u sabornom hramu Hristovog vaskrsenja. Kao nekad, gotovo nerazdvojni.
Život i politika ih razdvojili, ali ih kičica ikonopisca ponovo zbližila. Ne smeta akademskom vajaru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ratku Vulanoviću to što iza njegovih leđa, za glavu viši, stoji lično Milo Đukanović, vladar Brda i Primorja. Doduše, još ima sumnjivaca da je to baš Milova glava. Pojavljuje se tu još kandidata na već slavnoj fresci koji se „sumnjiče” da stoje tik iza Ratka, ali valjda slavnom vajaru ne treba sufler ili tumač likova i dela na slikarskom radu, na desnom zidu podgoričkog hrama, u blizini glavnog ulaza koji bi forenzičarski pojasnili ko mu to duva za vratom.
– Milo je na fresci! To je i normalno.U ono vreme, on je mnogo pomogao da se hram podigne – nema naročite nedoumice u Ratkovoj umetničkoj vajarskoj zenici. Mada je, izgleda, i podgorički paroh Velibor Džomić, osim duhovne i pravničke nauke, izučavao i strateški marketing, pa je prosto milina gledati ga kako uživa dok razvija dramaturgiju o liku najdugovečnijeg vladara jugosfere, koji je smešten među svece i ktitore Srpske pravoslavne crkve!
Te jeste Milo, te nije Milo, naslađuje se Džomić, pa potencira ne samo dobročinstvo Vlade Crne Gore prema SPC, već i poentira sa ordenjima koje je Amfilohije izdelio podgoričkom establišmentu.
Seća se Ratko, sasvim dobro, Milovog dobročinstva prema Crkvi i oftalmološkoj retorici gospodina Đukanovića u vreme dok je bio zagledan čežnjivo ka Beogradu. Tada je, naime, Milo zdušno podržavao tezu o dva oka u glavi.
– Kad su počeli oni silni neredi u bivšoj zemlji, pozvao me mladi Milo Đukanović i priupitao me – da li bi ja bio voljan da nešto uradim za Crnu Goru, za njegov i moj rodni Nikšić. I, počeli smo da odlično sarađujemo. U vreme velikih nestašica, kada je plata bila desetak maraka, ja sam od Mila za izgradnju nikšićkog Kamenog grada dobio oko 100.000 nemačkih maraka. Leteli smo nas dvojica zajedno i avionom Vlade Crne Gore. Bili smo drugari, sve je funkcionisalo odlično, dok nisam shvatio da sva ta Milova pomoć nije bila od srca data. Računali su, vidim ja, da hoće me privuku Dukljanima – priča oslikani junak o drugovanju sa starim drugom sa nove freske.
Ali, Ratko beše tvrđi od granita, pa se nije dvoumio. Milo zapeo, zalaže se za raspad države, Ratko tvrdoglav, hoće da očuva monolitnost Beograda i Podgorice.
I, rasturi se drugovanje. Nekada je u Milovom kabinetu u Podgorici, gospar Montenegra lično sipao lozu u vajarevu čašicu, potom su se kucali i ispijali ljutu zajedno, na eks.
Ipak se premijer i slobodni umetnik rastaše bez teških reči.
– Milo malo priča, ali radi uspešno – smeje se Vulanović.
Vladarovu operativnost vajar je osetio vrlo brzo. Doduše, bolje je reći – operativu! Opomenuše ga, istine radi, Milovi glasnici, da će sve ono što je izgradio, biti srušeno, ako i dalje ostane na temeljima federalizma. I tako i bi.
– Stvarno mi porušiše sve što sam stvorio u Crnoj Gori. Prvo su mi uništili „Veliki predeo”, skulpture od aluminijuma koje su pravljene u Kombinatu aluminijuma u Crnoj Gori, a potom izlagane u Knez Mihailovoj ulici, na izložbi ispred Kulturnog centra na Terazijama. Za tu izložbu sam dobio „Politikinu” nagradu 1988. godine. Posle toga je nastao Kameni grad u Nikšiću, koji sam zidao desetak godina. Sa državom Crnom Gorom se i dalje tužim zbog tog rušenja, već šest godina. Ali, mislim da je taj Kameni grad sada još prisutniji nego što je bio, kada ga je bilo! To kamenje je skupljano širom Crne Gore i Hercegovine, potom je polomljeno i pobacano na periferiji Nikšića – kaže vajar.
Teško je preboleo nestanak Kamenog grada.Ali je preboleo. Napravio je Ratko sličan kameni grad i na beogradskoj Adi Ciganliji. I eno ga, stoji, tamo. I stajaće valjda doveka. Ako ga, kojim slučajem, ne uklone, kopajući za đeneralom Dražom.
Oklopno-mehanizovane Milove snage krenuše, posle Nikšića, na još jedno ekspresionističko utvrđenje vajara Ratka. I osvojiše ga.Slomiše Kameni grad u Podgorici, ali što jes, jes, čista je i neiskvarena duša skulptorska. Za „pad” podgoričkog zdanja ne krivi Mila, već sebe. Zaleteo se Ratko u stvaralačkoj euforiji, zatrčao se i izgradio kameni grad bez potrebnih papira.
Čudni su ti ekspresionisti. Kad se zanesu, ne traže građevinske i upotrebne spomenike za umetnička dela!
Pitam Ratka –sretne li se ponekad slučajno sa Milom?Nikšić i Podgorica nisu megalopolisi. Ali, odavno se nisu videli.
Raspala se zemlja, raspalo se prijateljstvo, rasturiše se i kameni gradovi. Da li bi, sada, da ga Milo pozove, Ratko pristao da iskleše vladara u kamenu? Nasmejao se.
– Dovoljno je što smo zajedno na fresci – odgovara vajar.
Nešto tvrđa srca bio je kada je rekao da lozu više s Milom ne bi pio. Čovek koji je sav svoj život posvetio kamenu, nije siguran da li bi ikada oprostio Milu što ga je iščupao iz skulptorskog korena.
Ali, zaplet sa freskom se nastavlja. Starešina Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici, protoprezviter-stavrofor Dragan Mitrović, rekao je juče da se niko od crnogorskih političara ne nalazi na freskama u tom hramu. Dakle, ima Mila – nema Mila.
-------------------------------------------------
Zadužen za spoljnji izgled hrama
Objašnjavajući zašto je na fresci koja izaziva veliku pažnju širom regiona, Ratko Vulanović kaže da je on bio zadužen za spoljnji izgled hrama. „Crkva u Podgorici spolja izgleda atraktivno, valjda, zahvaljujući meni. Pričao mi je mitropolit Amfilohije – Ratko samo ti zidaj. I ja sam zidao”, priča Vulanović.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 31.01.2014.
.jpg)
