Izvor: Glas javnosti, 22.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja l’ su vuci, ja l’ su Šiptari
Sela Trn, Sekirača, Trpeze i Svinjište nalaze se na krajnjem jugu kuršumlijske opštine i od grada su udaljena četrdesetak kilometara. Četiri sela, tridesetak duša. Zaboravljeni na planini i od opštine i od države, ali nisu od Šiptara, koji polako, za početak sečom šume, osvajaju teritoriju. Iako je Merdare zbog administrativnog prelaza postalo svima poznato, ono za ovaj kraj predstavlja neviđenu civilizaciju.
- Zaboravljeni - procedi kroz zube Radovan Lepović (36) >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << iz Svinjišta, otac četvoro dece.
On sa suprugom i decom živi životom... Ne, on se bori za život. Bori se danonoćno sa svojih deset prstiju da deca završe školu jer zna da samo na taj način može da ih spase čamotinje.
- Želeli smo četvoro dece. Nisam hteo da se zatre loza Lepovića. Može li to neko da mi zameri. Znao sam ja da pravim sirotinju, ali sam znao i da mogu da ih izvedem na put. Kad stasaju, gde god da odu, biće Lepovići iz Svinjišta - započinje priču Radomir, čiji su se preci doselili iz Crne Gore u ove krajeve posle oslobođenja od Turaka 1878. godine.
Sve je bilo u redu dok deca nisu dorasla za školu. Onda je nastao problem na koji je Radovan bio spreman. Naime, u blizini nigde nema škole. Najbolja varijanta je selo Lece u opštini Medveđa, udaljeno 12 kilometara preko planine, dok do Kuršumlije ima punih četrdeset.
- Ko dlanom o dlan sva deca postadoše đaci. Najstarije će u šesti. Dok su bila manja, deca su tamo živela kod tetke, ali sam im sada našao privatni stan. Lakše je deci da jednom nedeljno prepešače tih 12 kilometara i dođu kući, nego da ih školujem u Kuršumliji. Sami peru, sami spremaju hranu, sami se bude i nikad ne kasne u školu. Dobri su i đaci - hvali se ponosni otac.
Dok se deca u školskim klupama bore za dobre ocene, Radovan se u svom selu trudi da im obezbedi koliko-toliko normalne uslove za život. Na ovoj visini malo šta uspeva, pa se on uglavnom bavi sečom i prodajom drveta. Stabla na ravnijem terenu i bliže putu davno su posekli drugi, pa je Radomiru ostalo da seče po vrletima, potocima, gudurama. Onde gde niko neće, ali on mora.
- Sad je lakše, kupio sam motornu testeru, a ranije sam sekao ručno - žagom. Znaš li ti šta je žaga - pita on, pa ne sačekavši odgovor, objašnjava da drva iseče na metar dužine, pa onda tovari na konja, koji ih iznese na put. Kada spremi za pun kamion, dođu privatni prevoznici, koji zbog užasnog puta plate bezobrazno nisku cenu.
- Odlučio sam da deci kupim kompjuter. Već sam se raspitivao za cenu. Treba da spremim deset kamiona drva - završi priču Radovan stežući torbu sa namirnicama kojima se snabdeo u prodavnici u Dobrom Dolu, gde smo se i sreli.
- Ja ti ispričah sve, a ti nakiti - reče on, prebaci torbu preko ramena i ode uz brdo.
Već je počeo da hvata sumrak. Radovanu je do njegovog sela potrebno dobrih sat i po. Tada će i sunce da se premetne preko Kopaonika na zapadu. Gledajući za njim kako žuri, nekako mi se pred očima stvori slika četvoro dece kako naslonjena na plot čekaju oca. Iako im se kroz mala tela već širi studen, uporno gledaju niz puteljak da naiđe otac, u čijoj torbi će se sigurno naći i kesa bombona.
