Izvor: Politika, 11.Dec.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između nas je smeće
Most srpsko stanovništvo koje iz pokrajine ide, kako kaže, „u Srbiju”, zove „Bronhi” jer se posle njega lakše diše
Merdare – Sivo i pusto jesenje jutro na prelazu Merdare nadomak Podujeva. Lakše i brže nego što je uobičajeno prolazimo nakrivljene grudobrane punjene šoderom i plave limene kutije s nadstrešnicama u kojima rade policajci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i carinici Srbije. Posle deset metara prema kosovskom punktu, na „ničijoj zemlji”, sa obe strane puta ulazi se u gomile smeća, limenke, plastične flaše, kutije, „pampers” pelene, kese, gomile nakvašenog i raspalog papira... Najviše ga ima oko mosta – nadvožnjaka koji se nalazi tačno na sredini ovog pojasa nastalog potonjim balkanskim crtanjem i obeležavanjem administrativnih linija i prelaza. Most lokalno srpsko stanovništvo koje iz Pokrajine ide, kako kažu, „u Srbiju” zove „Bronhi”. U proteklih deset godina strahova, pratnji, konvoja, eskorta, izlazaka i napuštanja posle ovog mosta većina je lakše i slobodnije disala. Tako je on po onoj staroj reklami postao most „Bronhi – lakše se diše!” U tih bezvrednih i sumornih dvesta metara između dva punkta, srpskog i kosovskog, stala je i lokva neke mutne i sluzave vodurine kroz koju idu vozila radi dezinfekcije, a sve protiv širenja zaraza koje bi mogle stići sa severa. Vozač Bogijevog kombija, našeg najsigurnijeg prevoza, plaća prolaz kroz tu zaštitu od zaraze, posle čega se dospeva u ruke kosovskih carinika.
– Uzmite sve stvari i izađi napolje – kaže uniforma.
U redu pred braon stolom, s kesama, torbama, ženskim crnim oguljenim i davno iz mode izašlim tašnama, stoji pokorno i bez reči svet spreman na pregled svoje sirotinje.
– Šta imaš u toj torbi?
– Imam dve kese – odgovaram i gledam kroz njega.
– A šta je u njima?
– U jednoj su čiste, a u drugoj prljave gaće. Koju hoćete prvo da otvorim? E, da, izvinite zaboravio sam, imam i tri knjige...
– Kuda ti ideš?
– Idem kući.
– Odakle putuješ?
– Od kuće, gospodine!
Tu prestaje svaka komunikacija, na jednoj strani beda, a na drugoj nadmoć.
Ovde se svi s pažnjom odnose prema skupim automobilima i njihovim putnicima, oni se iza tamnih stakala i ne pomeraju, opasni momci koje suprotna strana često traži ćaskaju na nekoliko desetina metara od onih koji ih traže i čekaju svoje, pošiljke, momke, kamione... Ovde se normalan svet redovno ponižava. Mlada Albanka iz Prištine je učestvovala na nekom od brojnih treninga, učenja i seminara o izgradnji mira, koji se po Balkanu organizuju često i na različitim stranama, a ona je ovoga puta bila u Beogradu. Da bi boravila u Srbiji s kosovskim dokumentima potrebna joj je posebna dozvola koja traje nekoliko dana, posle njenog isteka mora da napusti teritoriju zemlje. B.D. je ostala pet sati duže, što je savesni srpski policajac na administrativnoj liniji odmah otkrio i započeo istragu. Izveo je ispred kombija i isleđuje, ostavlja je da čeka pa se vraća sa onim papirima „mora da se konsultuje”, pri svakom povratku ima novo pitanje, a sve se vrti oko toga gde je provela svoje nezakonski potrošeno vreme u Republici Srbiji. Uveliko je prošao četrdeseti minut, petnaest putnika gleda tu mladu ženu i kukavički mrmlja sebi u bradu.
– Pa dobro kaži gde si bila?
– U Beograd, kažem sto puta – odgovara B.D.
– A zašto si ostala?
– Ja volim Beograd.
– Šta ja da radim s tobom sada, morala si na vreme da napustiš zemlju. Ovde tako piše.
– Uhapsite me! – odgovori devojka i ućuta, više nije ni reč progovorila, a posle pet minuta se pojavio čuvar prelaza i rekao:
– Idi!
Krenuli smo nekoliko stotina metara napred gde pretresa i pregleda Policija Kosova. Sada iz tog istog kombija izvode gospodina V. Stariji, sedokosi, pričljivi čovek, koji je svaku – pa i najmanju – pauzu tokom puta koristio da zapali cigaretu, imao je operaciju na srcu u Sremskoj Kamenici. Nešto s njegovim dokumentima, ulazima-izlazima, zdravstvenim osiguranjem, prelaženjem preko linije... nije u redu. Prema posvećenim čuvarima novog kosovskog entiteta operisani V. je negde zgrešio. Novo isleđivanje počinje na dvesta metara od prethodnog. V. u ovih pola sata novog čekanja viče malo na srpskom, malo na albanskom. Na kraju nema kud, pa kaže:
– Išao sam na splav, da slušam Zvonko Bogdani! Da mi, meni peva!
Kad su ga konačno pustili, psovao je isključivo na srpskom, i to sve propisno – po spisku, redom. Psuje katunarsko (seljačko) poreklo, psuje uniformu i njihovu državu, psuje samog sebe što je ostao ovde, psuje i grize nezapaljenu cigaretu kao da mu od nje zdravlje i život zavise. Psovao je vreme koje smo uzaludno potrošili, izvinio se i izašao u centru Prištine.
Živojin Rakočević
Sutra: Berlinski zid između Srba i Albanaca
objavljeno: 12/12/2010
