Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Okt.2016, 12:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Edi Rama: Vučić i ja pričamo i kad se ne slažemo
Edi Rama, harizmatični lider Albanije, bio je nedavno u Beogradu iz dva razloga. Učestvovao je na Bezbednosnom forumu i na promociji svoje knjige Kurban (Žrtvovanje), u izdanju i organizaciji Samizdata B92.
Ramina biografija je čudesan spoj umetnosti, politike shvaćene kao građanske strasti, velike popularnosti kod mladih Albanaca, etikete izdajnika, pokradenih izbora...
Rođen 4. jula 1964. u Tirani, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << koju je – kao njen prvi čovek u jedanaest godina – pretvorio u uglednu prestonicu nakon što je, između ostalog, pozvao poznate umetnike da oslikaju posivele fasade iz prošlosti. Godine 2004. dobio je nagradu Svetski gradonačelnik, kao i Evropski heroj koju dodeljuje magazin Tajm. Pet godina nakon prvog izbora za gradonačelnika, Rama je 2005. postao lider Socijalističke partije Albanije, da bi 2013. postao premijer.
Pre svega toga, bavio se crtanjem i slikarstvom, a obećavao je i kao košarkaš tiranskog Dinama dok nije prevladala umetnost, i po završenim studijama postao je profesor na Akademiji lepih umetnosti. Kasnije je, živeći u Francuskoj, postao poznati umetnik, sa više izložbi.
“Jednog dana zazvonio je telefon i na vezi je bio Fatos Nano (tadašnji premijer, prim. aut) i pitao me da li hoću da budem ministar kulture. U tom trenutku ja sam s prijateljima sedeo i razgovarali smo ko bi to mogao da bude. Rekao sam da i vratio se u sobu u kojoj se još raspravljalo ko bi mogao da dobije taj resor”, ispričao je Rama na promociji svoje knjige u beogradskom hotelu Crown Plaza.
Tako se, iznenada, 1998. na jedan telefonski poziv, godinu dana pošto su ga, po njegovom svedočenju, u Tirani tukli pripadnici tadašnje albanske tajne službe SHIK, vratio u Albaniju i ušao u politiku. Prva funkcija trajala mu je dve godine, da bi 2000. počeo svojih 11 godina kao gradonačelnik prestonice.
Smetao je svojim, za političare starog kova, neobično slobodnim i otvorenim životom – objavljena je i jedna njegova fotografija s nudističke plaže, koja je izazvala lavinu komentara i za i protiv – pa je 2003. optužen za malverzacije, da bi ga detaljna dvogodišnja istraga oslobodila svih optužbi, a građani Tirane ga iste godine nagradili ponovnim izborom za gradonačelnika.
Dve godine kasnije postao je lider socijalista. Drugi su ga optuživali za diktatorski politički pristup i 2009. je izgubio parlamentarne izbore na koje je izašao s pokretom Dosta, ali pod sumnjivim okolnostima i sa samo 10 glasova manje od konzervativca Saljija Beriše. Usledili su antivladini protesti, 29 ljudi je poginulo, ali je Ramina popularnost porasla i od etiketa poput “progrčki pravoslavac”, mada je deklarisani ateista, izdajnik, na kraju je dobio parlamentarne izbore nakon kojih je u septembru 2013. postao predsednik vlade.
Otvoren, duhovit i bez dlake na jeziku, dao je intervju Novom magazinu nakon predstavljanja svoje knjige u Beogradu.
Razgovarala: Julijana Mojsilović
Šta vam znači prevod knjige na srpski?
To je četvrti prevod moje knjige. Već je objavljen na turskom i rumunskom, a na italijanskom će biti na proleće. Beogradska promocija mi je bila treće iskustvo pred stranim čitaocima. I bilo je veoma prijatno, prvenstveno zahvaljujući Veranu Matiću. On je želeo prevod i promociju u Beogradu i to je uradio na najbolji mogući način. Odlična publika, odlična interakcija, gde je on bio i moderator. Za mene je to još jedan most, veoma mali, u vremenu u kojem nam je potrebno što više mostova. Velikih mostova! Kako bismoprebrodili veoma bolnu prošlost koja nas razdvaja i ruku pod ruku izgradiliveliku budućnost za naše narode – dva najveća naroda na Balkanu, kako moj prijatelj Aleksandar Vučić voli da kaže.
Za knjigu ste rekli da nije pisana kao deo istorije Tirane za vreme vašeg gradonačelnikovanja već da, prema prevodu, bude zauvek zapisan znak koji će sačuvati malo zdravog razuma. Šta ste pod timmislili?
Ne, napisao sam da pišući knjigu o 11 godina kao gradonačelnik nisam pretendovao da pišem istoriju Tirane za to vreme. Knjiga je napisana kako bi ostavila svedočanstvo o izuzetnom vremenu iz mog, veoma ličnog, ugla.
Bili ste izuzetno uspešan gradonačelnik Tirane, ali sadašnja funkcija zahteva i više rada i veću odgovornost za zemlju u celini i, sigurno, za ceo region. Kako planirate da se s tim suočite?
Ne mislim da je biti gradonačelnik Tirane u vreme kada niko nije znao šta da radi na tom mestu bilo lakše nego biti premijer Albanije danas. Naravno da je veoma različito, ali ne i mnogo teže. Bar meni.
Vaša politička karijera počela je pomalo iznenada, imala je uspone i padove, preživeli ste izbornu krađu, nasilje... Kako na to gledate sada?
Kao na deo života koji do sada uopšte nije bio loš, zato što na kraju ne postoji veća velikodušnost koju od života možete očekivati nego da imate priliku da živite radeći ono što zaista volite.
Albanija je, kao i Srbija, na putu ka Evropskoj uniji. Koje prepreke vi imate?
Prošlost sa svojim načinom života pojedinca i interakcija udruštvo glavne su prepreke modernizaciji koju podrazumeva put ka Evropskoj uniji.
Glavni problem Srbije ostaju odnosi sa Kosovom i Beograd i Priština ne žure da ubrzaju proces normalizacije i ne čine se baš spremnimna kompromise. Koji bi bio vaš savet svim učesnicima?
Da se uključe i uspeju procesu pomirenja. To je najteži deo politike koji mogu da zamislim. Ali sam optimista, mada su se stvari sigurno mogle brže rešavati. Na kraju, nisu prošli vekovi već samo nekoliko godina otkad je krvavi rat razdvajao ljude ove dve aktuelne države. Ne zaboravimo to, ali ne zaboravimo ni da ljudi na obe strane žele i zaslužuju bolji život, koji je nemoguć bez toga da se ovaj region pretvori u bolje mesto i veće povezujuće tržište za svakog od nas.
Rekli ste da su vaši odnosi s premijerom Vučićem sada mnogo bolji. Kako ste vas dvojica došli do toga?
Odlukom da našem odnosu damo dimenziju otvorenosti, čak i kad to može da uznemiri onog drugog ili čak i naljuti. I čini se da to uspeva jer nema ničega o čemu ne možemo otvoreno da razgovaramo, uključujući i tabu-temu Kosovo, oko kojegse najdublje razlikujemo.
Na osnovu vaše karijere i onoga što se od vas može čuti, ne zvučite kao drugi političari koje slušamo u regionu. Šta vas u toj areni čini posebnim?
Uopšteno govoreći, osećam se pomalo specifično jer sam prilično visok, što u regionu baš i nije čest slučaj, mada bismo mogli da sastavimo košarkaški tim od lidera i pobedimo svaku selekciju EU i Rusije zajedno! O ostalom – pa možda me moja prošlost u kombinaciji s mojim idejama o politici kao građanskoj strasti, a ne kao o profesiji cinizma, čini pomalo posebnim momkom na funkciji.
Vaš životni trener, ako sam dobro razumela,bila je vaša baka. Rekla vam je da budete ono što jeste, ali nikad dosadni. Sledite li taj savet?
Nije ona bila moj trener, to su bili moji roditelji, a ona je bila izvor moje inspiracije za prilagođavanje veoma čvrstim pogledima mojih trenera o tome šta da radim, a šta ne! Nije da baš sledim njen savet, samo ponekad brinem da nisam u skladu s njim.
